PRIRODNI SISTEM VREDNOSTI

SADRŽAJ:

Prirodna vrednost

Kategorija dobra kao prirodna vrednost

Šta je prirodni sistem vrednosti

Kako se dolazi do prirodnog sistema vrednosti

Suština prirodnog sistema vrednosti

Međusobni odnosi subjekata u sistemu

Dva oblika odnosa

Šta je sloboda

Okolnost u kojoj se ostvaruje sloboda

Dva oblika slobode

Niska i visoka svest

Rušenje i stvaranje sveta

Neravnopravni i ravnopravni odnosi

Dva oblika podeljenosti subjekata u sistemu

Priča o paklu i raju

Prvi razlog vladanja principa mržnje konkurencije i borbe

Drugi razlog vladanja principa mržnje konkurencije i borbe

Ekonomija kao istinska vrednost

Zašto je učenje dobra i zla spor proces

Unutrašnja organizacija prirodnih sistema

Prednosti prirodnih sistema

Kako izvršiti promene

Osnovna načela dobra

PRIRODNA VREDNOST

U najširem smislu, samo jedna prirodna, a time i univerzalna vrednost postoji, zato što uistinu samo jedna sila i pojava u prostoru postoji. To je, naravno, Nagon, koji podrazumeva i obuhvata sve što postoji. Umesto reci "Nagon", možemo koristiti i reč "Priroda" jer i ona podrazumeva i obuhvata sve što postoji. Kao i reč "Život"

KATEGORIJA DOBRA KAO PRIRODNA VREDNOST

U užem smislu, prirodna  vrednost je sve ono što u formuli zakona postojanja (razlog + uzrok + svrha = posledica) obuhvata reč i pojam "svrha", tj. ono što se podrazumeva pod pojmovima zadovoljszvo i dobro. To je sve ono što se podrazumeva pod pojmovima Nagon, Priroda, Život, Apsolutno ppostojanje (nešto), koje sebe prepoznaje po svojoj suprotnosti koja podrazumeva smrt, nepostojanje (ništa). Prepoznaje po tome što tu svoju suprotnost oseća kao strah, nezadovoljstvo i zlo, a svoje postojanje kao zadovoljstvo i dobro. Zato postojanje, zadovoljstvo i dobro za Nagon i imaju vrednost kojoj on teži, a nepostojanje nezadovoljstvo i zlo nemaju vrednost i od toga on uvek beži.

ŠTA JE PRIRODNI SISTEM VREDNOSTI

Prirodni sistem vrednosti je zbirka vrhunskih, prirodnih, rešenja, koja, ako se po njima deluje, vode u postojanje, u život, u zadovoljstvo i dobro. To su čisto logička rešenja, kao matematička, koja ne mogu da se izmišljaju, menjaju, ni ukidaju i kao takva važe večito kao univerzalna. Onaj ko ta rešenja poznaje i upravlja se po njima, taj živi i dobro mu je, a onaj ko ne poznaje ili ne poznaje dovoljno, taj se pati i zlo mu je. 

KAKO SE DOLAZI DO PRIRODNOG SISTEMA VREDNOSTI

Dolazi se putem iskustva koje se stiče kroz kretanje i delovanje, pomoću urođenih sposobnosti vršenja psihičkih radnji opažanja, osećanja, pamćenja, mišljenja i razumevanja tog kretanja i delovanja. 

Proces sticanja iskustva, da ponovim, odvija se tako što Nagon opaža i oseća svoja kretanja i delovanja kao dobro ili zlo, a zatim to pamti kao dobro ili zlo. Svaki oblik kretanja i delovanja koji onemogućuje, ugrožava i unazađuje to kretanje i delovanje, Nagon oseća kao strah od smrti i pamti kao zlo, a svaki koji omogućuje, unapređuje i osmišljava, oseća kao zadovoljstvo i pamti kao dobro. Kasniji proces mišljenja ranije proživljenog dobra i zla ima značenje razumevanja dobra i zla. Ovaj opšti, univerzalni oblik razumevanja je veoma važna psihička sposobnost i radnja koja služi Nagonu da može unapred da planira ona kretanja i delovanja koja omogućuju, unapređuju i osmišljavaju njegovo postojanje i koja se osećaju kao dobro, a izbegava ona koja onemogućuju, ugrožavaju i unazađuju, koja se osećaju kao zlo. Tako vremenom zbirka rešenja (znanja) o kretanjima i delovanjima sa značenjem dobra, raste i postaje sve složenija, dok se ne razvije u prirodni sistem vrednosti sa značenjem prirodnih zakona, tj. znanja-ideja po kojima Život u Prirodi teče.   

SUŠTINA PRIRODNOG SISTEMA VREDNOSTI 

Priridni sistem vrednosti odnosi se samo na manifestovano, materijalno postojanje jer sva iskustva, tj. znanja se odnose na njega, pošto u nemanifestovanom stanju nema kretanja, nema dešavanja, a time ni bilo kakvog sticanja iskustva, ni osećanja dobra ili zla. A obzirom da je fizičko postojanje uslovljeno naprezanjem i kretanjem subjekata (čestica Nagona kao živućih i svesnih elemenata) i da su dobro i zlo ovisni o kvalitetu njihovog kretanja i delovanja, od  kojih haotično ima značenje zla, a organizovano, dobra, to je logično da samo organizovano kretanje ima univerzalnu vrednost i da je ono suština prirodnog sistema vrednosti. 

Dokaz tome je cela priroda u kojoj su sve materijalne forme (atomi, nebeska tela i njihovi sistemi, te ćelije, biljke, životinje i ljudi) samo sistemi organizovanog kretanja i delovanja svesnih i živih sujekata i ništa drugo. Nama ostaje samo da otkrijemo i nabrojimo sva ona zajednička pravila koja važe za sve sisteme kretanja u prirodi, koja se moraju poštovati da bi se jedan sistem mogao smatrati savršeno organizovanim sa značenjem sredstva koje maksimalno omogućuje prevazilaženja zla, a ostvarenja dobra. Da bi onda zbirku tih pravila na kraju proglasili znanjem, tj. prirodnim zakonom, odnosno, univerzalnim, prirodnim sistemom vrednosti.

MEĐUSOBNI ODNOSI SUBJEKATA U SISTEMU

Zbirka pravila i zakona sa značenjem prirodnog sistema vrednosti ne može da se odnosi na ništa drugo, do na međusobne odnose subjekata, kao elemenata sistema, prilikom njihovog kretanja i delovanja, jer od tih odnosa jedino i zavisi da li će kretanje i delovanje da bude neorganizovano-haotično sa značenjem zla ili organizovano-harmonično sa značenjem dobra. 

DVA OBLIKA ODNOSA

1. Prvi oblik, koji je karakterističan za neorganizovana, haotična kretanja i delovanja je, kada unutar zajednice (skupa) subjekata koji se kreću vlada borba svih protiv svih, s ciljem da svako sam za sebe izbori one prednosti življenja u zajednici koje omogućuju zadovoljstvo i dobro. Ovaj oblik odnosa podrazumeva da svesni subjekti kao članovi zajednice imaju iskustvo (znanje) da je podela među njima, mržnja, konkurencija i borba prirodan princip održanja, da u borbi jači preživljava, da je pravo jačega njegovo prirodno pravo i da su dozvoljena sva sredstva održanja. Ovaj oblik odnosa se primenjuje uvek u početku razvoja neke zajednice-sistema, kada  subjekti još uvek ne raspolažu dovoljnim iskustvom u pogledu toga koja su najbolja rešenja izbegavanja zla, a ostvarenja dobra.  Tek kasnije, u daljem razvoju svojih odnosa, subjekti će da počnu po malo da uviđaju da podela, mržnja, konkurencija i borba svih protiv svih samo produžava i povećava agoniju, tj. povećava haotično stanje, patnju, strah za goli život, povećava nezadovoljstvo i zlo i da zbog toga takvi odnosi ipak nisu prirodna vrednost, rešenje, ni znanje, već laž i neznanje. 

2. Drugi oblik odnosa sa značenjem znanja, a time i značenjem univerzalnog, prirodnog sistema vrednosti, koji dolazi kasnije, na višem stupnju iskustva, jeste da u zajednici treba da vladaju odnosi bazirani na saradnji svih sa svima. Ovaj oblik odnosa podrazumeva da su subjekti u zajednici konačno shvatili da je jedinstvo svih, mir, red, rad uzajamno poštovanje, pomaganje i ljubav najbolji i najprirodniji način da se izbegne haos i zlo, a ostvari zadovoljstvo i dobro. A kada se takvi odnosi u zajednici konačno i uspostave, takva zajednica ubrzo postaje dobro organizovana, harmonična, čvrsta i jaka, jer sada nema više nikoga da je iznutra ruši, pošto je sada svima u njoj dobro. Kao takva ona ubrzo postaje organizam, biće, koje može da posluži kao novi element-subjekt za gradnju nekog jos višeg sistema-organizma i bića u hijerarhiji Prirode.  

ŠTA JE SLOBODA 

Obzirom da Život, odnosno, Priroda, postoji u vidu Nagona samoodržanja, na način što se večito pretače kroz svoja tri prirodna psihička i fizička stanja, sloboda bi, najkraće rečeno, bila, okolnost u kojoj Život može neometano, trajno da se pretače kroz svoja tri prirodna psihička i fizička stanja. 

OKOLNOST U KOJOJ SE OSTVARUJE SLOBODA

Okolnost u kojoj se ostvaruje sloboda uvek je dobro organizovan sistem kretanja i delovanja svesnih subjekata kao elemenata sistema koji se temelji isključivo na ekonomskim principima. To je isključivo sistem koji se bazira na prirodnom sistemu vrednosti, tj. na principu ljubavi i saradnje svih sa svima, koji podrazumeva jedinstvo svih u sistemu, mir, red, rad, uzajamno  poštovanje i pomaganje. Samo ovaj princip je ekonomski, pošto samo on omogućuje  fzičko samoodržavanje Života, tj. omogućuje okolnost u kojoj svi subjekti u sistemu mogu ostvariti slobodu neometanog pretakanja kroz njihova tri prirodna stanja. Za elementarne čestice u atomu, ta okolnost je sam atom kao njihova ekonomska zajednica; za atome, to su nebeska tela; za nebeska tela, to su sistemi nebeskih tela; za ćelije, to su tela biljaka, životinja i ljudi; za pčele, to su njihovi pčelinjaci; za mrave, mravinjaci; a za nas ljude to će jednoga dana da postane čovečanstvo kao celovita, jedinstvena, dobro organizovana ekonomska zajednica. Čovečanstvo u ovom trenutku to nije jer u njemu još uvek ne vlada harmonija, obzirom na činjenicu da ljudsko iskustvo dobra i zla još uvek nije evoluirala do kraja, obzirom da odnosi među ljudima i narodima u čovečanstvu još uvek baziraju na principu podele, mržnje, konkurencije i borbe svih protiv svih. 

DVA OBLIKA SLOBODE

Kao što postoje dva oblika kretanja, neorganizovano-haotično i organizovano-harmonično, i kao što postoje dva principa održanja, mržnja i borba svih protiv svih i ljubav i saradnji svih sa svima, tako postoje i dva oblika slobode: 1. bezgranična, koja se ostvaruje u uslovima haosa, tj. mržnje i borbe u kojoj je dozvoljeno sve i 2. ograničena, koja se ostvaruje u uslovima harmonije, u kojoj je dozvoljeno samo uzajamno pomaganje i ljubav.   

Međutim, da bi se pravilno razumela ova dva oblika slobode, treba znati da bezgraničena sloboda nije cilj Života (Nagona), već zadovoljstvo i dobro koje je moguće ostvariti samo u okolnostima koje dozvoljavaju neometano pretakanje Života kroz njegova tri prirodna stanja. Obzirom da je to moguće ostvariti samo u okolnostima ograničene slobode, tj. u okolnostima jedinstva svih, saradnje, mira, reda, rada, uzajamnog pomaganja i ljubavi, to tek takva, ograničena sloboda je istinska i prava sloboda, koja predstavlja istinsku i pravu, univerzalnu vrednost. Svi sistemi u prirodi su građeni po njoj, sem ljudsko društvo. Da nisu, svi bi se raspali, pa Prirode ne bi ni bilo. Kao što se i ljudsko društvo stalno raspada jer život u njemu bazira na principu bezgraničene slobode, tj. slobode da se čini i zlo. 

NISKA I VISOKA SVEST 

RUŠENJE I STVARANJE SVETA 

NERAVNOPRAVNI I RAVNOPRAVNI ODNOSI

 SUBJEKATA U SISTEMU

Zavisno od toga da li subjekti u sistemu svoje odnose usklađuju po znanju i principu podele, mržnje, konkurencije i borbe ili znanju i principu jedinstva, ljubavi, uzajamnog pomaganja i saradnje, zavisi i koji oblik podeljenosti među njima u sistemu će da bude  zastupljen.

Ako subjekti svoje odnose usklađuju po znanju i principu podele, mržnje konkurencije i borbe, oni će da budu podeljeni po grupama koje međusobno konkurišu i bore se za primat. Za ovo imamo primer ljudskog društva koje je podeljeno po političkim teritorijama, partijama, nacijama, religijama i klasama. Ova podeljenost uzrokuje stalan strah za goli život, mržnju i ratove među ovako podeljenim ljudima i stalno rušenje njihovih sistema, zbog čega u ovim sistemima za ljude slobode, životnog zadovoljstva i dobra još uvek, nema. To je razlog zbog kojeg ovakve vrste podela nemaju svoje prirodno opravdanje, ni vrednost.

A ako subjekti u jednom sistemu svoje odnose usklađuju po znanju i principu jedinstva, ljubavi, uzajamne saradnje i pomaganja, u njemu drugih podela, sem podele rada, neće i ne može da bude, što podrazumeva da njihov sistem neće biti politički, verski, nacionalni, ni klasni, već samo ekonomski.  Ekonomski sistem je jedino prirodno sredstvo pomoću kojeg se ostvaruje duhovno i materijalno blagostanje kao cilj i smisao života i postojanja i koji kao rešenje prevazilaženja zla, a ostvarenja dobra ima prirodnu i univerzalnu vrednost. Svi sistemi kretanja i delovanja od kojih se sastoji Priroda mogu da posliže kao primer za to, a najbolji je ljudsko telo. Čak su i mravlji i pčelinji sistemi u tom pogledu daleko ispred ljudskih. 

PRIČA O PAKLU I RAJU

(Autor mi je nepoznat. Priču prepričavam po sećanju)

Ovo je priča pomoću koje se najlakše shvata kakva je razlika između principa podele, mrznje, konkurencije i borbe, sa jedne strane i jedinstva, ljubavi, uzajamnog pomaganja i saradnje, sa druge; kakva je razlika između niske i visoke svesti; razlika između neograničene i ograničene slobode; i razlika između neravnopravnih i ravnopravnih odnosa. Odnosno, najlakše se shvata da u uslovima političke, verske, nacionalne i klasne podeljenosti  vlada mržnja, konkurencija, borba, strah, stradanje i patnja, jednom rečju, zlo, a da u uslovima gde takve podeljenosti nema, tj. u uslovima gde postoji samo ravnopravna podela rada i rezultata rada vlada harmonija, zadovoljstvo i dobro. 

"Umre čovek i dođe na nebo kod sv. Petra da ga ovaj rasporedi tamo gde treba. Sv. Petar ga upita da li želi u pakao ili raj? Pre nego odluči, čovek zamoli sv. Petra da mu prvo pokaže kako izgledaju pakao i raj. Sv. Petar otvori oboja vrata i čovek vide da su na oba mesta bile postavljene podjednako dobro snabdevene i ukrašene trpeze. Pošto ne vide razliku čovek bez razmišljanja uđe u pakao. Ali kad priđe trpezi odasvud nagrnuše ljudi. Poče jagma, tuča i otimanje, trpeza se prevrnu, sve se prosu i izgazi i svi ostaše gladni i još u tuči izbijeni. Čovek se pokaja sto uđe u pakao, pa se izvuče van i zamoli sv. Petra da ga premesti u raj, što sv. Petar i učini. Ušavši u raj čovek ponovo krenu ka trpezi, ali ga sv. Petar zaustavi i zaveza mu daščice po dužini ruku, tako da ih nije mogao savijati u laktovima. Kad čovek posle toga priđe trpezi i uze hranu, ustanovi da sa onako zavezanim, ispruženim i ukrućenim rukama nije bio u stanju da je prinese ustima. Osvrnuvši se oko sebe s namerom da potraži sv. Petra da ga upita za objašnjenje, ugleda opet mnoštvo ljudi koje se približavalo trpezi. Ali za razliku od onih iz pakla, svi su imali povezane, ispružene i ukrućene ruke kao i on. Šta se dalje zbilo nije teško prosuditi. Ljudi su prišli trpezama, ali pošto niko nije mogao samoga sebe da hrani i sebi da ugađa, počeli su pažljivo jedni druge da hrane i jedni drugima da ugađaju, tako da je obed prošao u najboljem redu. Svi su na kraju bili siti, zadovoljni i veseli, a hrane je jos i ostalo."

PRVI RAZLOG VLADANJA PRINCIPA 

MRŽNJE KONKURENCIJE I BORBE 

Prvi razlog je neznanje najboljeg rešenja o tome kako se izbegava zlo, a ostvaruje dobro. Neznanje o tome da se to postiže samo pomoću dobro organizovanog sistema koji ne može i ne sme da se temelji  na političkim, verskim, nacionalnim i klasnim podelama, mržnji, konkurenciji i borbi. Neznanju o tome da to nikome ne može doneti dobro, već samo patnju i zlo. Neznanje o tome da uistinu postojati i tako ostvariti dobro, znači biti materijalan, tj. imati zdravo i jako telo i da je čovečanstvo predodoređeno da bude jedno telo koje ne može da bude jako i zdravo ako u njemu postoje takve suprotnosti i podele, već samo ako se njegova organizacija života i rada temelji na jedinstvu svih, miru, redu, radu, ravnopravnosti, ljubavi, uzajamnom pomaganju i saradnji.

Međutim, treba i ovo da se kaže i zna, a to je da u početku razvoja nekog sistema nema znanja o tome šta je dobro, a šta zo, pa mora da se stiče kroz iskustvo činjenja dobra i zla. I to upravo uz primenu principa podele, konkurencije, mržnje i borbe. Što znaci da je i ovaj princip prirodan jer i neznanje, haos i zlo su jedno od tri prirodna stanja svesti. Haos i zlo se u početku materijalizacije i evolucije, upravo zbog neznanja, ne mogu izbeći. I oni će, upravo, iz razloga jer su zlo, (kada je reč o čovečanstvu) postati bič koji će terati ljude da razvijaju svoju svest dalje, tj. da tragaju za  rešenjima i principima (znanjima) kako da izbegnu zlo, a ostvare dobro. Jer evolucija svih stvari i pojava iz kojih se priroda sastoji nema drugi ni cilj, ni smisao, do taj, da se prevaziđe njeznanje, haos, i zlo, a stekne znanje, napravi harmonija i ostvari dobro.

Uz napomenu, kada je reč o nama ljudima u čovečanstvu kao živućem sistemu koji se razvija, ta naša škola dobra i zla traje malo duže nego bi trebalo, jer mi već hiljadama godina ponavljamo jedna i ista zla i nikakvu pouku iz njih nismo u stanju da izvučemo. Zbog ideolosko-političkih, verskih i naučnih dogmi koje nam se stalno putem vaspitanja nameću kao neprikosnovena znanja i istine, a obične su zablude i laži jer sva zla upravo iz njih izviru, ta naša škola dobra i zla neće tako skoro da se završi. Razlog je što mi ljudi ipak nismo toliko inteligentna bića koliko smo ubeđeni da jesmo. Čak su i pčele i mravi u tome daleko ispred nas. Svi sistemi od kojih se sastoji priroda su jaki, zdravi i stabilni, dok se ljudske zajednice stalno uvek iznova grade i ruše, zato jer se unutar njih uvek iznova neko još neisprobano i veće zlo od prethodnog, smišlja i isprobava. 

I uz još jednu važnu napomenu, a to je da znanje o dobru i zlu ne mora uvek putem iskustva, polagano i mukotrpno da se stiče. Jer tu su bogovi univerzuma kao čuvari i nosioci tog znanja i oni to znanje uvek mogu da prenesu. Međutim, oni nemaju moć da to znanje i njegovu primenu nametnu silom, već samo učenjem/objavama. A da li će ta učenja/objave da se poštuju nema nikakve garancije, jer pravo znanje dobra i zla ipak nije suvoparna i mrtva teorija, već živa praksa, koja često može dugo da potraje. Pa čak i da ne dovede do željenog cilja. Jer ne izleže se iz svakog jajeta pile. Neko može da bude i mućak.

DRUGI DRAZLOG VLADANJA PRINCIPA 

MRŽNJE KONKURENCIJE I BORBE 

Drugi i glavni razlog je vrlo prost i jednostavan za razumevanje. Po zakonu postojanja, materijalnog postojanja ne može da bude bez naprezanja i kretanja, tj. bez rada. A kao što znamo, svaki rad umara, a svaki umor ima značenje nezadovoljstva i zla. Takođe, znamo i to da nezadovoljstvo i zlo nisu cilj života, već zadovoljstvo i dobro i da je najefikasniji način izbegavanja nezadovoljstva i zla koji su posledica umaranja zbog naprezanja i rada, taj, da se izbegava naprezanje i rad. Najprimitivniji način da se u tome uspe jeste da se izmisle rešenja kako da se nateraju drugi da se naprežu i rade za nas, kako bi mi mogli samo da ležimo, odmaramo i uživamo u rezultatima tuđeg rada. I naravno, dok god u jednom sistemu postoji takva težnja, podele, mrznja, konkurencija i borba su neizbežni. Cela ljudska istorija je obeležena takvom težnjom i najveća zla koja su nam se desila i koja se i danas dešavaju proizilaze upravo iz rešenja koja su nastala i razvila se kao posledica takvih težnji. Ta rešenja, u vidu neprikosnovenih "svetih" istina, znanja, društvenih zakona i moralnih normi čvrsto su utkana u temelje svih svetskih političkih, verskih, nacionalnih i klasnih zajednica, koje se već milenijumima, sa težnjom uživanja plodova tuđeg rada, međusobno bore na život i smrt za prevlast, ne birajući sredstva. Sva ta svetska politička, verska, nacionalna i klasna rešenja, zakoni i vrednosti su lažna rešenja i vrednosti po kojima se nikada nije moglo, niti će moći da se ostvari dobro, već samo zlo. Po tim lažnim rešenjima i vrednostima koja se i dalje razvijaju i jačaju, naša civilizacija je mućak, jer po njima ona nezaustavljivo ide u pravcu samouništenja i u odnosu na druge civilizacije univerzuma (koje zasigurno postoje) po tome smo verovatno jedna od najprimitivnijih i najzaostalijih.

Evo jedne priče koja simboično objašnjava ceo ovaj problem! Autor ove priče sam ja.

Priča:

VELIKA SVETSKA PREVARA

(“BLAGO ONIMA SA SIROMAŠNIM DUHOM”)

Nakon što Bog istera Evu i Adama iz Raja i nakon što oni počeše da rađaju decu, oni i njihova deca se nađoše u velikoj nevolji, jer izvan Raja nemadoše od čega da žive. U Raju su imali sve što im je za život bilo potrebno, za džaba, bez ikakvog rada. Samo otvore usta, a med i mleko teku. A izvan Raja slavine meda i mleka bejahu zatvorene, tako da su svi oni bili prinuđeni svojim radom da proizvode med i mleko da bi se u životu održali. I to beše ta njihova velika nevolja jer odmah shvatiše da su rad i proizvodnja meda i mleka jako teška i mukotrpna stvar, pa svi počeše da razmišljaju i traže rešenja kao da se “snađu” (da izbegnu rad), a da i dalje lepo, bez brige i rada, kao u Raju, žive.

Najstariji sin, kojem Eva i Adam dadoše ime Političar, “snašao” se najbolje. Počeo je svojoj mlađoj braći da “prosipa” (prodaje) plitiku i od politike da živi i bilo mu je dobro, a mlađa braća, obzirom da je kao najstariji bio i najjači, moradoše da ga slušaju.

Njegov mlađi brat, po imenu Sveštenik, pošto je bio slabiji od starijeg brata Političara, morao je svojim lukavstvom da se “snađe”. On je počeo da tvrdi kako je, navodno, uspostavio prekinutu porodičnu vezu s Bogom u Raju i da ga je Bog ovlastio da bude Božiji zastupnik pred svojom braćom na Zemlji. To je bio njegov rad i takođe je i njemu bilo dobro.

Sledeća po starini dva mlađa brata, koji su se zvali Oficir i Policajac, bili su pod direktnom komandom najstarijeg brata Političara i njihov posao je bio da štite i brane Političara od mlađe braće ukoliko se ovi zbog njegove politike pobune. I oni su za svoj rad bili dobro nagrađeni i njima je bilo dobro.

E, sada se vi pitate, kakve su bile te njihove nagrade i  kako je moglo da im bude dobro, kad su jedino od meda i mleka mogli da žive, a med i mleko nisu proizvodili?

Tu se brat Političar veoma dobro “snašao” i veoma uspešno je rešio taj problem, tako što je toj svojoj braći i sebi dodelio novac, pa su oni za taj novac kupovali med i mleko na pijaci i supermarketu i tako nisu morali da se muče, rade i proizvode.

I sada se vi opet pitate, a odakle mu novac?

I tu se Političar dobro “snašao”. Zadužio je sledeća dva po starini mlađa brata, po imenu Bankara i Poreznika da štampaju i sakupljaju novac, tako da je novca bilo u izobilju.

Ali tu je sada iskrsnuo novi problem. Novac, ako na pijaci i supermarketu nema meda i mleka, ne vredi, pa su i tu braća morala nekako da se “snađu”.

Kako?

Lepo! Zadužili su brata po imenu Trgovac da otkupljuje med i mleko i njime snabdeva pijacu i supermarket.

Pitate kako; od koga da otkupljuju?

Imali su oni još dva brata, najmlađa, po imenu Radnik i Seljak. Oni su bili najgluplji od sve braće i nisu umeli darugačije da se “snađu”, već da zasuču rukave, pljunu u šake i počnu da proizvode med i mleko. Za svoje vlastite potrebe i naravno, za potrebe pijace i supermarketa. Da bi njihova starija i pametnija braća mogla za novac to da kupe i da i lepo i sretno bez rada žive.

Međutim, u celoj ovoj priči još nije sve čisto i jasno. Ima tu još jedno pitanje na koje je potrebno dati odgovor. Zašto su dva najmlađa brata, Radnik i Seljak, prekomerno radili i proizvodili med i mleko za potrebe pijace, supermarketa i svoje braće Političara, Sveštenika, Oficira, Bankara, Trgovca i Poreznika, kad od toga nisu imali nikakve koristi?

Morali su!

Pitate se zašto?

Zato jer je i njima bio potreban novac!

A vi se ponovo pitate, zašto, obzirom da su oni proizvodili med i mleko i nisu morali za novac da to na pijaci i supermarketu kupuju, niti da to za novac bratu Trgovcu na pijaci i supermarketu prodaju?

Da tačno je, nisu morali da kupuju med i mleko, ali su morali da ga na pijaci i supermarketu prodaju jer im je novac ipak bio potreban jer su jedino novcem mogli da plate POREZ na svoj rad na proizvodnji meda i mleka. Tako je odredio najstriji brat Političar, da svako ko je glup, a to je uvek onaj ko radi i proizvodi med i mleko, mora da plati porez na svoju glupost, tj. na proizvodnju meda i mleka. A to je moralo da se poštuje jer tu su bili braća Oficir i Policajac da kazne svakoga ko brata Političara ne sluša i ne poštuje.

I tako se krug zatvorio. Braća Radnik i Seljak su proizvodili med i mleko za svoje potrebe i potrebe brata Trgovca na pijaci i supermarketu od kojeg su za to dobijali novac. Koji su odmah predavali bratu Porezniku za porez. Da bi on taj novac mogao da odnese bratu Bankaru u banku, da bi ovaj mogao da ga podeli braći Političaru, Svešteniku, Oficiru, Plicajcu, Porezniku, Trgovcu i sebi naravno. Da bi oni, zatim, sa tim novcem trčali na pijacu i supermarket da od brata Trgovca kupe med i mleko. Sve zbog toga da bi brat Trgovac mogao taj novac da dadne braći Radniku i Seljaku za nove količine meda i mleka, da bi oni imali čime na vreme da plate porez.

I kako bi tada, tako i danas.

I eto, tako su Evini i Adamovi sinovi: Poloitičar, Sveštenik, Oficir, Policajac, Bankar, Poreznik i Trgovac, a kasnije i njihovi potomci, nadmurili Boga. Slavine meda i mleka su za njih i na Zemlji, isto kao i u Raju, i dalje otvorene i med i meko im i dalje neograničeno, bez rada, teku. Jedini koji u ovoj priči ostaše kratkih rukava bejahu braća Radnik i Seljak, zato jer bejahu “siromašni duhom”  i ne umeše da se “snađu”.

Ali, ne sekuirajte se jer za njih se pobrinuo i pomogao im Brat Sveštenik. On je po lukavstvu, pardon, po duši, bio najbolji od braće. Njemu je bilo “žao” braće Radnika i Seljaka pa je otišao kod Boga da moli za njih. I naravno, Dobri Bog se smilovao na Radnika i Seljaka i odredio da im bude dobro kada umru i odu kod Boga na Nebo.

I upravo zato, od tada, u Sveštenikovoj Bibliji stoji zapisano: “Blago onima sa siromašnim duhom jer njihovo je kraljevstvo nebesko.”

EKONOMIJA KAO ISTINSKA VREDNOST

Po zakonu postojanja može da postoji samo onaj ko je sam svoj razlog, uzrok, svrha i posledica, tj. samo onaj ko je živ i svestan, čija je životna energija dovoljna (ni manja, ni veća) da održava samu sebe. Međutim, ta energija ne može da postoji u stalnom, nepromenjenom obliku i količini, nego postoji tako što mora neprestano i uvek iznova, ciklično, da se troši i obnavlja. Kada su u pitanju ljudi, oni svoju životnu energiju troše tako što je tokom rada i umaranja prenose na materijalna dobra koja proizvode - hranu, odeću, obuću, stanove, energiju itd. Zašto ih proizvode? Zato što su im potrebna da pomoću njih obnavljaju svoju životnu energiju koju troše, jer život je, kao što smo videli, točak koji se stalno na isti način vrti. Taj točak mora da troši energiju da bi mogao da se vrti i to trošenje se ne može zaustaviti, pa točak, već kad se vrti treba tu energiju uzgred i da proizvodi, ako ne želi da ostane bez nje i da se zaustavi. Naša ljudska životna energija, na primer, bi se potrošila i ako se čovek ne bi kretao, radio, ni proizvodio. Kao što bi se potrošila i ako bi je trošio nenamenski, na recimo, pravljenje i rešavanje političkih, nacionalnih, verskih, rasnih, klasnih i drugih sličnih problema, pa je ne bi imao dovoljno za proizvodnju materijalnih dobara, koja su jedino sredstvo pomoću kojeg čovekova životna energija može da se obnavlja, bez koje bi umro. Čovek, dakle, mora da radi da bi živeo i mora da živi da bi radio, sviđalo nam se to ili ne, jer to je proces koji se odvija po logici života i postojanja koji ni jedna stvar, ni pojava u univerzumu ne može da izbegne, ni promeni. Svaki pokušaj da se taj proces prevaziđe ili izbegne, uvek za svoju posledicu ima stradanje i zlo. Zbog toga, taj proces mora da se održava i to isključivo pomoću dobro organizovanog ekonomskog sistema, zbog čega su sve organizacije u prirodi - atomi, nebeska tela, sistemi nebeskih tela, ćelije, tela biljaka, životinja, ljudi itd - isključivo ekonomske radne zajednice i sistemi i ništa drugo. Političke, verske, nacionalne i klasne zajednice, sistemi, znanja, zakoni i moralne norme koje "krase" ljudsko društvo obične su parazitske forme i prevare koje već milenijumima krše ovaj prirodni zakon i šire zlo oko sebe, jer njihov jedini cilj je to da do potrebne životne energije dođu bez trošenja vlastite. Zato, dok god ove zajednice i institucije postoje, postojaće i neznanje, laž, ratovi, haos i zlo.  

ZAŠTO JE UČENJE DOBRA I ZLA SPOR PROCES

Spor je zato što je moguće naučiti da se i zlo oseća kao dobro (i obratno) i tako izgubiti sposobnost razlikovanja dobra i zla. Evo priče o jednom eksperimentu koji slikovito objašnjava kako i zašto se to dešava. Priču o eksperimentu pozajmljujem sa diskusije jednog internet foruma filozofije. Topik na temu ovog eksperimenta postavila je osoba sa imenom Sanja.

Citat:

"U jedan kavez zatvorite pet majmuna. Postavlte tanke merdevine do samog vrha i tu stavite bananu. Kad-tad jedan od majmuna će da krene ne bi li došao do voćke. U tom trenutku uzmite crevo i istuširajte ostalu četvoricu ledenom vodom. Kada majmun pojede bananu, postavite ponovo drugu na vrh kaveza. I opet, kada jedan od njih počne da se penje, ostale istuširajte hladnom vodom. Ponovite to deset, ako treba i dvadeset puta. U jednom momentu, kada neki od majmunčića krene po dvadesetu bananu, ostala četvorica će da se bace na njega, da pokušaju fizički da ga spreče – ako treba, dobro će da ga izbiju - jer oni ne žele da budu istuširani. Kad ste to postigli, izvedite jednog od majmuna iz kaveza, a umesto njega uvedite novog. Naravno, novi odmah kreće po bananu, a ostala četvorica se bacaju na njega i tuku ga. Novi majmun, ne shvatajući o čemu se radi, pokušaće jos dva-tri puta da dođe do voćke, ali pošto uvek dobije batine, na kraju odustaje. Zatim, dolazi vreme da se još jedan stari majmun zameni novim. Drugi novi majmun takođe kreće odmah po bananu, ali se trojica starih bacaju na njega i tuku ga. 

Sada dolazi najznačajniji trenutak eksperimenta jer zajedno sa trojicom starih majmuna, koji znaju za hladan tuš, u bijenju drugog novog majmuna učestvuje i onaj prvi novi majmun, mada, u stvari, ne zna zašto to radi, jer on hladan tuš nije doživeo. 

Stalno menjajući stare majmune, u jednom trenutku u kavezu će biti pet potpuno novih majmuna, pri čemu će onaj najnoviji pokušati da dođe do banana, ali će dobiti batine od četvorice ostalih, novih majmuna, koji uopšte ne znaju zašto ga biju (oni nikad nisu bili tuširani), ali su videli da je takav običaj."

Zaključak koji iz ovog eksperimenta možemo da izvedemo jeste da za majmune, banana koja visi na vrhu kaveza, po svojoj prirodi, je dobro, a batine, zlo, ali je to shvatanje nasilno, tj dresurom promenjeno, tako da je sada ignorisanje banane postalo dobro, a čežnja za bananom i svaki pokušaj da se ona dohvati, zlo,  jer je običaj da se zbog toga dobivaju batine.

Već hiljadama godina upravo to isto se dešava i ljudima na Zemlji. Kako?

U uslovima primene principa podele, mržnje, konkurencije i borbe, oni koji u jednom sistemu izađu na površinu kao pobednici, počinju manipulisati pobeđenima (dresirati ih), tako što počnu da im nameću takva životna rešenja, zakone i moralne norme koje samo za pobednike imaju značenje dobra, a za pobeđene, zla. Vremenom, te nametnute moralne norme pobeđeni nauče - to im postane navika, tradicija, čak i svetinja koja ne sme da se skrnavi, ni menja. Mogu da prođu vekovi i milenijumi i da se promene mnoge generacije koje će stradati živeći po tim moralnim normama, a da se niko ne seti da je u pitnju čisti mazohizam, tj. zlo koje se shvata i održava kao dobro. Na ovaj način, manipulacijom (dresurom), u čoveku je uništena jedna od njegovih osnovnih pet psihičkih sposobnosti - sposobnost razumevanja, koja se uvek svodi samo na sposobnost osećanja i razlikovanja dobra i zla i ni na šta drugo. Dakle, na ovaj način svetski moćnici su potpuno uništili ljudski razum, zato jer bez razuma ljudi ne mogu da postanu svesni da se njima manipuliše. Nije tajna, na primer, da za sva zla ovoga sveta, gle ironije, svetski moćnici okrivljuju upravo razum i proglašavaju ga "đavoljim delom", stavljaju ga izvan zakona, strogo kažnjavajući svakoga ko se usudi da ga upotrebi.  To postižu takođe uz pomoć "tuširanja masa hladnom vodom", tj. ulevanjem ljudima straha od raznih kazni - kazni od boga, pakla i lomača, raznih oblika fizičkog nasilja, silovanja, hapšenja, ubijanja, oduzimavanja imovine, proterivanja i sl. - tako da su ljudi prisiljeni da slepo i bez pogovora, bez pravih logičkih objašnjenja i razumevanja, veruju da te moralne norme koje moćnici propisuju da se po njima živi, nisu za ljude zlo, već korist i dobro. Kao na primer, da je velika čast, svetinja i dobro biti verna sluga i rob svom vladaru i gospodaru, ratovati i poginuti za njega, poginuti za svoju državu, veru, naciju, za boga itd, iako sve to je zlo, ali kod ljudi ipak ima uzvišeno značenja i značenja dobra, za koje se dodeljuju razne šarene laže kao nagrade, kao, na primer, razna odlikovanja, priznanja ili "večni život u raju" itd. Da bi tako nešto moglo kod ljudi da prođe, zato i jeste nužno da se uništi ljudski razum, da bi i ljudima, isto kao i majmunima, moglo da bude dozvoljeno samo da slušaju svoje gospodare, nauče to što im oni kažu i to veruju i bez pogovora po tome deluju.  To i jeste glavni razlog što lažna znanja i objašnjenja u vidu raznih ideološko-političkih i verskih dogmi i tradicija još uvek vladaju svetom, a sa njima, naravno i zlo i što evolucija ljudske svesti, odnosno, razuma, hiljadama godina stoji u mestu. To i jeste glavni razlog što ljudi još uvek nisu razumna bića. Ko god se usudi da upotrebi razum bude od društva izvrgnut ruglu, osuđen ili strogo kažnjen. To i jeste razlog što je naša planeta još uvek samo (možda ste gledali ovaj film) "Planeta majmuna". I takvi ćemo, izgleda, još dugo da budemo. Ne zato što tako treba, što je to dobro, što ne znamo ili nismo zaslužili bolje, već što je takav "običaj".

UNUTRAŠNJA ORGANIZACIJA PRIRODNIH SISTEMA 

Dobro kao cilj života, može da se ostvari samo pomoću dobro organizovanog sistema. Da bi se u tome uspelo, moraju da se poznaju univerzalna, prirodna rešenja i zakoni. Generalno, svi oni se svode na to da je dozvoljeno organizovati se i graditi samo takve sisteme u kojima će se obavljati i izvršavati samo takve radnje koje održavaju, unapređuju i osmisljavaju živote svih subjekata kao elemenata sistema  U protivnom, subjekti neće imati interes da grade sistem. Kada je reč o ljudima i ljudskim zajednicama i sistemima to praktično znači:

1). Da ljudi unutar svojih sistema ne mogu biti podeljeni na privilegovane i one bez privilegija. To dalje znači da unutar svojih sistema ne mogu graditi takve podsisteme čija će jedina namena da bude da se pomoću njih štite privilegije privilegovanih, u šta spadaju svi politički, verski, nacionalni i klasni sistemi i institucije. Kao i mehanizmi čija je jedina namena da štite interese onih koji su unutar tih sistema i institucija. U takve mehanizme spadaju vojni, policijski, monetarni, trgovinski i poreski sistemi. Ovi sistemi u uslovima organizacije ljudskog društva koja bi se temeljila na principu jedinstva, ljubavi, uzajamnog pomaganja i saradnje, tj u uslovima ravnopravnih odnosa, gube smisao;

2). Da se u podelu rada ne mogu ukomponovati oni oblici rada čiji rezultati ne služe samoodržanju ni duhovnom blagostanju čoveka. Ili što je gore, služe samouništenju. Tu, pre svega, spada proizvodnja oružja, a zatim duvana, alkohola i ostalih narkotika;

3). Da ljudsko društvo može biti organizovano samo u okviru onih delatnosti koje predstavljaju sredstvo pomoću kojeg se ostvaruje cilj života - zadovoljstvo, tj. duhovno i materijalno blagostanje. To su:

a) Organizacije u kojima se život čoveka začinje i stvara. To su porodične organizacije; 

b) Organizacije pomoću kojih se život ljudi održava. To su proizvodne, uslužne radne organizacije i zdravstvene i obrazovne ustanove;

c) Organizacije pomoću kojih se život ljudi unapređuje. Tu spadaju razna naučna udruženja i organizacije; 

d) Organizacije pomoću kojih se život ljudi osmišljava. To su kulturno-umetnička i sportska društva i organizacije.

PREDNOSTI PRIRODNIH SISTEMA

Odlučnost čovečanstva da sa principa podele, mržnje, konkurencije i borbe, koji se sada primenjuje u međuljudskim i međunarodnim odnosima, pređe na princip jedinstva, ljubavi, uzajamnog pomaganja i saradnje, za svoju posledicu bi imalo sledeće: 

1. Došlo bi do odumiranja državno-političko-administrativnih sistema i ukidanja međudržavnih granica putem integracija država - stvaranja manjih ekonomskih zajednica, sve do konačnog formiranja jedinstvene svetske ekonomske zajednice;

2. Došlo bi do opšteg svetskog razoružanja;

3. Ostvario bi se trajan svetski mir, jedinstvo sveta i saradnja u svim oblastima ljudskog života i delovanja;

4. Prestalo bi ubijanje, istrebljivanje, mučenje i proterivanje ljudi sa njihovih ognjišta, kao i izrabljivanje;

5. Prestali bi ogromni gubici i štete u vidu rušenja svetskih ekonomija i uništavanja lične i društvene imovine, koji nastaju kao posledica ratnih nemira i sukoba koje današnje religijske i političke međudržavne i unutardržavne strukture neprestano izazivaju u svojim međusobnim nadmetanjima za vlast, materijalna dobra i teritorije;

6. Obezbedio bi se trajan duhovni i materijalni razvoj svih ljudi na Zemlji, bez zastoja ili vraćanja nazad;

7. Ukidanjem, prevazilaženjem, odnosno, odumiranjem državno-političko-administrativnih, vojnih i jednim delom policijskih sistema, zatim, prestankom proizvodnje oružja, duvana alkohola i drugih narkotika, oslobodili bi se ogromni radni, intelektualni, naučni, energetski i drugi potencijali koji su danas zarobljeni unutar ovih sistema i koriste se za ciljeve i svrhe koje za održanje čovekovog života i njegovog duhovnog blagostanja nemaju vrednost;

8. Proizvodnja za život potrebnih materijalnih dobara bi se višestruko uvećala iznad potreba ljudskog društva jer bi svi napred pomenuti, oslobođeni radni, intelektualni, naučni, energetski i drugi potencijali bili reorganizovani i stavljeni u službu materijalne proizvodnje. Na taj način bi konačno, posle višehiljadugodišnje težnje i truda čovečanstvo ostvarilo svoj san - materijalno blagostanje (sredstvo), pomoću kojeg bi lako ostvarilo i duhovno blagostanje (cilj);

9. Bio bi rešen problem terorizma u svetu, jer sa jednoglasnim usvajanjem prirodnog sistema vrednosti nestali bi svi nacionalizmi, kao i verski i idejno-politički fanatizmi čiji nosioci za ostvarenje svojih mračnih ciljeva pokreću ratove i terorizme;

10. Ukupno zdravstveno stanje i prosečni životni vek stanovnistva na Zemlji bi se veoma poboljšali i povećali. Sedamdesetpet procenata svih bolesti od kojih danas ljudi u svetu pate i pre vremena umiru, bi nestalo, jer u uslovima mira, pažnje, saradnje i ljubavi među ljudima, nestao bi stres kao glavni uzročnik pomenutih sedamdesetpet procenata bolesti;

11. Posvetila bi se velika pažnja nezi i odgoju dece. U okviru zdravstvene zastite stanovnistva formirale bi se službe koje bi svakodnevno, od začeća deteta, za vreme trudnoće, pa od rođenja do pune zrelosti, vršile kontrolu razvoja i vaspitanja. Na taj način bi se sprečila zloupotreba dece i onemogućilo bi se da se ona razviju u intelektualno i duhovno poremećene osobe. Za jednu naprednu i humanu civilizaciju koja želi da živi sretno u duhovnom blagostanju veoma je važno da bude fizički, intelektualno i duhovno zdrava u korenu;

13. Informisanje o dnevnim zbivanjima bi dobilo novu dimenziju jer se više ne bi zasnivalo na novinarskom pravilu koje kaže da je samo "loša informacija dobra informacija", iz razloga što se podrazumeva da nam se od trenutka uvođenja prirodnog sistema vrednosti u život i uspostavljanja prirodnog, humanističkog društvenog poretka, više ne bi događale loše stvari, jer bi kultura i velika svetska propaganda nasilja, koja se danas odvija na razne načine, bila prevaziđena. 

14. Verske institucije bi se ugasile, ali bi verski, odnosno duhovni život ipak uznapredovao, pošto bi bio podignut na nivo nauke i filozofije. Sve ono što se danas propoveda po verskim hramovima širom sveta na najraznovrsnije i kontroverznije načine, bilo bi prečišćeno i usklađeno sa pravim stanjem stvarnosti koje se temelji na proverljivom ljudskom iskustvu. Da bi se sve to, zatim, unelo u svetske skole i univerzitete i predavalo kao i svaki drugi školski predmet u okviru redovnih programa sistema obrazovanja, kao jedan prirodni sistem duhovnih i moralnih vrednosti. Uz mogućnost da se to znanje vremenom dopunjava kako ljudsko iskustvo bude dalje napredovalo.

15. Uz bolju organizaciju života i rada trebalo bi očekivati i uspostavljanje kontrole rađanja koja bi pomogla da se svetsko stanovnistvo vremenom redukuje na razumnu meru. Na taj našin bi se rešili mnogi teški današnji svetski problemi vezani za prenaseljenost naše planete, zagađenost prirodne sredine, nedostatak prirodnih resursa i sl.

16. I na kraju, posle rešenih svih tih naših ovozemaljskih problema, trebalo bi konačno očekivati i brže i masovnije povezivanje ljudi sa našom kolektivnom svešću. Na taj način bi ljudi postajali genijalci jer bi u glavi imali mnogo moćniji medium nego je naš sadašnji Internet, pošto bi tako bili prikopčani na baze znanja i podataka celog univerzuma. To bi omogućilo jednu potpuno novu i drugačiju dimenziju našeg daljeg materijalnog (tehnološkog) i duhovnog razvoja u pravcu našeg dubljeg prodiranja u univerzum i povezivanja sa drugim civilizacijama.

KAKO IZVRŠITI PROMENE

Pridodan način kreiranja nekog sistema u Prirodi podrazumeva postojanje zametka, semenke koja u sebi sadrži kompletnu informaciju o nameni i građi nekog sistema i podrazumeva živi materijal od kojeg će sistem da bude sagrađen, na koji ta informacija treba da se prenese, da bi se on postepeno po toj informaciji razvio u sistem.

Kada je u pitanju organska priroda na čelu sa čovečanstvom, pravilo je isto. Postojala je unapred sva građa-energija (ljudi) od koje će čovečanstvo da se razvije, kao i zametak u njoj sa kompletnom informacijom u vidu prirodnog sistema vrednosti. Cela ta informacija je sadržana u Hristovoj zapovesti: "Ljubi bližnjega kao samoga sebe", obzirom da napraviti jedan sistem i ostvarivati dobro u njemu, ne znači drugo do po principu ljubavi uskladiti međusobne odnose subjekata koji se u jednoj zajednici kreću i deluju. Međutim, ta informacija, kao što znamo, nije bila mnogo od koristi jer je bila data kao dogma, zbog čega ju je jedan deo čovečanstva odmah odbacio, nesvesno odlučivši da do nje dođe na drugi način, kroz vlastito iskustvo kušanja dobra i zla, pošto, da bi se napravio jedan zdrav sistem u prirodi, nije potrebno da se nauči i zna ništa drugo sem šta je zlo, a šta dobro, imajući na umu da sistemi i ne služe za druge svrhe već kao sredstva pomoću kojih se izbegava zlo, a ostvaruje dobro. A i onaj deo čovečanstva koji je tu informaciju prihvatio kao dogmu, nije od nje imao nikakve koristi jer je nikada nije sproveo u delo, već ju je samo upotrebio kao temelj za novu religiju. Sa takvim svojim ignorantskim stavom prema ovoj informaciji i njenim donosiocima, kojih je bilo i pre i posle Hrista, čovečanstvo je produžilo svoj razvojni period i agoniju pakla na neodređeno vreme od nekoliko hiljada, a možda i desetina hiljada godina, jer nama nije poznata cela prošlost čovečanstva. Nije nam poznato koliko je civilizacija pre ove naše živelo na Zemlji i koliko je njih stradalo u samouništenju, jer u kritičnom trenutku razvoja, istom ovakvom kao što je upravo ovaj koji je naša civilizacija dostigla, nisu umele da sa principa podele, mržnje i borbe, pređu na primenu principa jedinstva, ljubavi, pomaganja i saradnje. U svakom slučaju, danas lako možemo doći do zakljucka da je naša civilizacija dostigla upravo takav kritični razvojni trenutak i da se sada nalazimo na samoj prekretnici kada treba da donesemo kolektivnu odluku za samouništenje ili promenu svih naših dosadašnjih shvatanja, navika i običaja i odličimo se za  samospasenja. Vremena za odlaganje više nema jer naša planeta je prenaseljena, maksimalno zagađena, prirodni resursi su pri kraju, polovina čovečanstva gladuje ili umire od gladi. Nije ostalo još mnogo vremena do trenutka kada ćemo svi početi da se davimo u vlastitom izmetu, kada ćemo, kao i obično, početi da optužujemo jedni druge kao krivce koji treba da se kazne, a smrtonosnog oružja koje smo napravili za samokažnjavanje toliko smo nagomilali da njime možemo višestruko da se samouništimo, tako da je malo verovatno da će neko da se spasi. Čak ni mrtvi, koji po zakonu postojanja nužno moraju stalno da se reinkarniraju. Koji će posle samouništenja naše civilizacije, prilikom svoje nove inkarnacije na Zemlji, pošto neće biti ljudi da ih rode, biti prinuđeni da se reinkarniraju u neku nižu vrstu, pacove, insekte i tako se ponovo  nađu u praistoriji, prinuđeni da sve ponovo počnu iz početka, jer su u svojoj prethodnoj inkarnaciji uništili sve. Kao što su to, po svoj prilici, učinili Atlantiđani, pa mi kao njihovi bedni ostaci i potomci smo morali hiljadama godina da se trudimo i mučimo da bi ponovo dostigli onaj razvojni civilizacijski nivo na kojem su oni bili u trenutku samouništenja. Zbg toga ne bi trebalo da ponovimo istu grešku jer mi se sada nalazimo na istoj takvoj životnoj prekretnici koju oni nisu umeli da prebrode. Ne oni, stari Atlantiđani, već mi, jer, zapravo, mi smo ti isti Atlantiđani koji smo posle svoga samouništenja morali i dalje da se inkarniramo na Zemlji i ponovo stičemo izgubljena znanja i razvijamo. Zapamtite, ako imamo znanje, bogovi smo. Ako nemamo, nismo ništa.

Prirodno rešenje za generalne promene i spasenje uvek postoji i ono je uvek u tome da se zna i razume šta je zlo, a šta dobro i da se odbaci zlo, a počne činiti samo dobro. Međutim, naš glavni problem je u tome što većina čovečanstva još uvek ne shvata i ne razume osnovnu razliku između zla i dobra i što još uvek ona najveća i nojgora zla, koja negujemo u vidu raznih političkih, nacionalnih, religijskih i klasnih moralnih vrednosti, za ljude imaju značenje dobra. A vremena je  tako malo ostalo da se sve to konačno shvati i promeni.

Možda na kraju bi trebalo reći i to da oni od kojih bi trebalo da očekujemo da krenu sa reformama i promenama na Zemlji, čiji su to poziv i dužnost uvek i bili, jer oni su sebe uvek i smatrali čuvarima ljudskih duša i božijim zastupnicima i pastirima na Zemlji, su svetske verske organizovane zajednice. One najvećim delom i jesu krivci što ljudi na Zemlji ne poštuju prirodni zakon ljubavi i dobra koje su im njihovi utemeljivači i proroci u vidu božijih zapovesti ostavili u amanet, jer upravo oni su i bili glavni kršitelji ovih zapovesti, a i danas su, jer su im materijalna svetska blaga i način kako da ih se dokopaju, uvek bili glavni cilj. Zato od njih i treba očekivati da prvi shvate svoju grešku i da je isprave. I to po načinu njihovog ujedinjenja u jedinstvenu svestsku religiju, u čije temelji bi bio ugrađen zakon postojanja. Koja bi od tog trenutka više ne bi ni bila religija, već nauka i svetska akademija, obzirom da sve ono što je do danas bilo predmetom verovanja, sa otkrićem zakona postojanja se podiže na nivo proverljive, dokažljive, objašnjive i razumljive nauke. Koju sveštenici ne bi pevali u svojim hramovima kao što sada pevaju svoje dogme koje niko ne razume, već bi je uneli u svetske sisteme obrazovanja i u svojstvu vaspitača, učitelja i profesora predavali u svetskim školama i univerzitetima i tako, umesto da zaglupljuju ljude, kao što to sada čine, ubuduće bi im pomagali da postanu visoko svesna, humana i razumna bića koja poznaju i poštuju zakone reda, rada i morala Prirode. To je jedini način da sveštenstvo sadašnjih svetskih religija ostane na svojoj poziciji i čak da je ojača, na taj način što bi ono, kao svetska akademija, preuzelo svu odgovornost na sebe u vaspitanju i rukovođenju ljudskim društvom. Ne u svojstvu nekog novog oblika vlasti, već u svojstvu organa koji služi čovečanstvu. Isto kao što mozak u ljudskom telu nije vladar tala, već organ čija je uloga da brine o telu i služi mu, kao i svaki drugi organ. A političari, političke podele i njihove uprave, vlast i mehanizmi, koji nikada nisu služili svojim narodima, već su terali narode da njima služe, jednom za svagda bi trebalo da nestanu sa lica Zemlje.

OSNOVNA NAČELA DOBRA

Web Counter