Zakon postojanja

Po Hegelu, ako iz nešto koje postoji kao prvo, nastaje nešto drugo, tada to drugo i ne postoji, već i dalje postoji to prvo, koje je samo promenilo svoj oblik ili ušlo u neko svoje drugo stanje, pa sada samo izgleda kao da se pojavilo i da postoji nešto drugo. To, na primer, znači, ako gradimo kulu od kamena, tada kula i ne postoji, odnosno, postoji samo relativno, a kamen postoji apsolutno, jer kula je samo malo drugačije raspoređen kamen. U širem smislu to, na primer, znači, da i ovaj nama poznati, materijalni svet, ne postoji. Odnosno, postoji samo relativno, a ono od čega je on sagrađen postoji apsolutno.

APSOLUTNO POSTOJANJE KAO

UZROK RELATIVNOG

Kada nešto postoji kao prvo iz kojeg nastaje nešto drugo, tada to prvo uvek ima značenje uzroka, a drugo, značenje posledice - obzirom da to koje postoji kao prvo je početak svakog postojanja i da drugo ne može da nastane iz prvog na drugi način do samopreobražavanjem prvog, pošto sem prvog ništa drugo i ne postoji.

RELATIVNO POSTOJANJE KAO

RADNJA APSOLUTNOG

Relativno postojanje kao drugo postojanje može da nastane iz Apsolutnog kao prvog samo radom Apsolutnog, pa prema tome, relativno postojanje ne može da ima nikakav drugi status do status radnje Apsolutnog. Na primer, iz trkača koji postoji kao prvo, trčanje, kao drugo, može da nastane samo kao radnja trčanja trkača. Ovo pravilo važi i za ceo materijalni univerzum koji je nastao i koji postoji kao nešto drugo. On je samo radnja (nečega) Apsolutnog koje postoji kao prvo.

APSOLUTNO I RELATIVNO SU NEDELJIVI

Obzirom da ono koje relativno postoji može da postoji samo kao radnja onoga koji apsolutno postoji, to podrazumeva da su Apsolutno i relativno postojanje dva nedeljiva oblika postojanja. Na primer, trčanje kao radnja trkača sa značenjem posledice, nedeljivo je od trkača kao uzroka radnje, jer radnja ne može da radi samu sebe. Drugim rečima, uzrok i posledica su uvek nedeljivo, jedno, jer posledice ne može da bude bez uzroka. Ovo važi i za ceo materijalni univerzum kao radnju i kao posledicu koji je u nedeljivom jedinstvu sa svojim uzrokom. Materijalni univerzum je, dakle, samo pokretno i radno stanje svoga uzroka.

DVE VRSTE RADNJI

Iz iskustva znamo da postoje dve vrste radnji - fizičke i psihičke. Fizičke radnje su radnje naprezanja i kretanja (rada). A psihičke radnje su radnje opažanja naprezanja i kretanja (rada), zatim radnje osećanja, te pamćenja, mišljenja i razumevanja.

KO I ŠTA JE VRŠILAC FIZIČKIH I PSIHIČKIH RADNJI

Vršilac fizičkih i psihičkih radnji je onaj koji apsolutno postoji kao prvi. Možemo ga zvati imenom Apsolut. On je taj koji ima sposobnost da te radnje vrši.

Apsolut, sam po sebi, je ništa, iz razloga jer nije logično da postoji nešto, već da je sve ništa. Naravno, samo relativno ništa, jer onaj koji ima sposobnost da vrši fizičke i psihičke radnje nije apsolutno ništa, već samo relativno ništa. To podrazumeva da je on ništa samo u vreme kada ne vrši fizičke i psihičke radnje, jer tada se ne manifestuje ni na jedan mogući način, ni kao fizička, ni kao psihička radnja, tj. ni kao energija-materija, ni kao materijalna forma, ni kao svest (psiha) . A kada se pokrene i počne da radi, tj. kad počne da koristi svoje fizičke i psihičke sposobnosti, putem samopreobražavanja može da postane sve - i energija-materija i materijalna forma i svest (psiha).

KAKO SE DOKAZUJE APSOLUTNO POSTOJANJE

Imajući na umu da je Apsolutno postojanje (relativno) ništa, podrazumeva se da njegovo postojanje kao uzroka fizičkih i psihičkih radnji može da se dokaže i objasni samo uz pomoć samih tih fizičkih i psihičkih radnji. Isto kao što i fizičke i psihičke radnje kao posledice mogu da se dokažu i objasne samo uz pomoć svoga vršioca i uzroka. Uz napomenu da način dokazivanja i objašnjavanja uzroka uz pomoć fizičkih i psihičkih radnji i način dokazivanja fizičkih i psihičkih radnji uz pomoć njihovog uzroka, nije (čulna) spoznaja, već (vančulna) samospoznaja. U praksi to znači da dokazivanje i objašnjavanje postojanja uzroka i njegovih radnji i njihove nedeljivosti, nije dokazivanje, već samodokazivanje. Samodokazivanje je fizička ili psihička radnja pomoću koje njen vršilac i uzročnik samome sebi, u sebi, dokazuje sebe i svoje postojanje. (Sve u smislu i duhu Dekartove izreke: "Mislim, dakle, postojim"). Isto kao što u sebi dokazuje sebi i svoje radnje, tj. da je baš on njihov vršilac.

SUŠTINA APSOLUTNOG POSTOJANJA

Suština Apsolutnog postojanja su one gore nabrojane fizičke i psihičke sposobnosti,. Po tim sposobnostima Apsolutno Postojanje je nestvorivo i neuništivo, jer upravo te fizičke i psihičke sposobnosti su nestvorive i neuništive. Pomoću njih sve može da bude stvoreno (ispravnije, kreirano), dok same te sposobnosti, ne mogu. Ne mogu zato jer da bi bilo šta moglo da bude stvoreno (kreirano) i da bi moglo da ima svojstvo drugog, uslov je da te fizičke i psihičke sposobnosti i njihov nosilac postoje kao prvo. Da bi tek kasnije, same te fizičke i psihičke sposobnosti, kada se pretoče u fizičke i psihičke radnje, imale značenje stvorenog (kreiranog), drugog.

DVA STANJA APSOLUTNOG

U vreme kada ne koristi svoje psihičke i fizičke sposobnosti Apsolutno Postojanje je ništa. Naravno, relativno ništa, jer u vreme kad ne koristi svoje fizičke i psihičke sposobnosti Apsolut se ne manifestuje ni na jedan mogući način. Ne raspolaže nikakvim osobinama, ni psihičkim, ni fizičkim, po kojima bi moglo da mu se dadne bilo kakvo ime. I upravo to vreme i stanje nekorištenja fizičkih i psihičkih sposobnosti je prvo stanje Apsolutnog Postojanja. Tek kad počne da koristi svoje fizičke i psihičke sposobnosti, Apsolut putem samopreobražavanja ulazi u svoje drugo (posledično) stanje i postaje sve - postaje svest (psiha), postaje energija-materija, postaje materijalna forma. Svest (psiha), energija-materija i materijalna forma sa značenjem posledice su relativno nešto. Relativno, zato jer mogu i da nastaju i nestaju. Da nastaju kao nešto drugo, putem samopreobražavanja Apsolutnog koje sa svojim fizičkim i psihičkim sposobnostima postoji kao nešto prvo. Kojom prilikom i dalje uistinu postoji samo to prvo, samo što je ono sada uz pomoć svojih fizičkih i psihičkih radnji ušlo u svoje drugo stanje i promenilo svoj oblik, pa sada samo izgleda kao da postoji nešto drugo.

SUŠTINA FIZIČKIH I PSIHIČKIH SPOSOBNOSTI

Fizičke i psihičke sposobnosti unutar Apsolutnog ne mogu da se manifestuju na drugi način do kao znanje (informacija). Kad ne bi ništa znalo, Apsolutno Postojanje ne bi raspolagalo nikakvim sposobnostima i ne bi bilo apsolutno nešto, već apsolutno ništa. Jer osnovna i početna pokretačka snaga Apsolutnog može da bude samo misao. A misao ne može da bude ništa drugo do probuđeno znanje (informacija). Onaj ko ne raspolaže nikakvim znanjem, taj ne može ni da misli. A onaj ko ne može da misli, taj ne može ni da se pokrene. A onaj ko ne može da se pokrene, taj i ne postoji.

Evo jednog citata iz hinduističke filozofije u kojem se govori isto. U kojem se Apsolutno postojanje naziva imenom "svest".

”U osnovi sveta stoji ujedinjeno polje svih prirodnih zakona. To je nešto nematerijalno, vanvremensko, nemanifestovano, neaktivno. To je veliko ništa koje je početak i uzrok svega. U njemu postoji sve, sve velike i male stvari, svi svetovi, svi oblici, svi odnosi, ali samo kao princip, kao ideja, kao latentna mogućnost. To je čista svest. I kad se deo te čiste svesti, makar i najsitnija njena čestica, izdvoji i stupi u aktivno stanje, kad postane dinamična, pretvara se u konkretnu stvar, u materiju, u biće, u svemir. To ništa ima potpunu svest o sebi jer je čista svest. Ima ogromnu, beskonačnu moć samoorganizovanja, jer je kreativno, jer je ujedinjeno polje svih sposobnosti, svih mogućnosti. Njegova priroda je savršenstvo, sklad, harmonija, blaženstvo, i sve sto nastaje iz toga zadržava tu osobinu, ostaje blaženstvo.”

PROBLEM POČETKA

Osnovni problem prilikom objašnjavanja i razumevanja zakona postojanja je problem objašnjavanja i razumevanja početka korištenja fizičkih i psihičkih sposobnost, tj.početka njihovog pretakanja u radnje. Ovo iz razloga što, sa jedne strane, fizičke radnje mogu da budu pokrenute, tj. uzrokovane samo uz pomoć znanja (informacije), a to znači samo uz pomoć psihičkih radnji. A sa druge strane, što znanje (iskustvo-informacija), a time ujedno i psiha, može da se stekne (uzrokuje) samo uz pomoć iskustva, tj. uz pomoć fizičkih i radnji.

Kao što vidite, problem je da se shvati da znanje i psihički procesi ne mogu stajati na početku, ako pre njih nije bilo fizičkih procesa i radnji pomoću kojih se stiče znanje i što, takođe, ni fizički procesi i sticanje znanja ne mogu da stoje na početku, ako pre njih ne postoji znanje i psihički procesi kao inicijatori fizičkih procesa. Drugim rečima, objašnjenje i razumevanje zakona postojanja se svodi na objašnjenje i razumevanje problema prvenstva ideje nad materijom ili materije nad idejom. Još slikovitije da se izrazim, svodi se na objašnjenje i razumevanje problema prvenstva jajeta sa znanjem o koki nad kokom ili koke nad jajetom sa znanjem o koki.

REŠENJE PROBLEMA POČETKA

Rešenje poroblema početka je u tome da se shvati da su znanje (ideja) i materija samo fizičke i psihičke radnje koje postoje samo relativno, a da je njihov nosilac i vršilac taj koji postoji uvek i apsolutno. I da prema tome, nikakvog početka, ili kraja, niti je bilo, niti će da bude, već da Apsolut postoji tako što večito, naizmenično, uvek iznova, ciklično, uz pomoć svojih psihičkih radnji i ranije stečenog znanja uzrokuje sadašnje fizičke radnje i obnavljanje tog ranije stečenog znanja, a zatim, uz pomoć tog obnovljenog znanja i psihičkih radnji će da uzrokuje buduće fizičke radnje i novo obnavljanje tog istog znanja. Tako da imamo situaciju da je uvek (beskonačno u prošlost i budućnost) bilo i biće neke ideje (znanja-jajeta) koja prethodi materiji (koki) i uzrokuje ju, i da je uvek bilo neke materije (koke) koja prethodi jajetu i uzrokuje ga. Na kraju nam ostaje samo da shvatimo i zaključimo da Apsolut nije sila koja postoji tako što večito traje, već sila i pojava koja se večito uvek iznova na isti način, pomoću svojih fizičkih i psihičkih radnji, koje večito naizmenično vrši, ponavlja, tj. pojavljuje, diše, vibrira i tako samoodržava, tj.obnavlja.. Pa bi zato, po meni, najispravnije ime te sile i pojave koja Apsolutno postoji trebalo da glasi "Nagon samoodržanja". Bez obzira što u celom tom, večitom psihofizičkom procesu je znanje (informacija) to koje se večito održava, pošto bez znanja (informacije) ne bi moglo da bude ničega, niti fizičkih i psihičkih sposobnosti i radnji, niti bilo kakvog postojanja.

TRI STANJA NAGONA SAMOODRŽANJA

Nagon samoodržanja kao psihofizički proces neprestano se pretače kroz svoja dva stanja, 1. pasivno, mirujuće, nesvesno i 2. aktivno, pokretno, radno i svesno. Pasivno traje u veme kada se ne koriste fizičke i psihičke sposobnosti, a aktivno, u vreme kada se kotiste. Aktivno stanje ne može večno da traje jer Nagon se tokom naprezanja, kretanja i rada umara, pa periodično mora da se zaustavlja, miruje, spava i odmara.

Međutim, ovome treba da se doda da postoje dva raspoznatljiva aktivna stanja - 1. uzlazno, (rađajuće, razvojno, stvaralačko) i 2. silazno (rušilačko, umiruće, raspadajuće). Uzlazno stanje je vreme nastanka i razvoja materije i materijalnih formi, a silazno stanje je vreme raspada i nestanka materije i materijalnih formi. Što praktično znači da ukupno postoje tri stanja Nagona samoodržanja, pa zbog toga Nagon možemo da shvatimo kao nešto trojedno, tj kao nešto jedno sa oblikom troga. Onako kako to pokazuje simbol Nagona samoodržanja u obliku kruga, podeljenog na tri dela, koji stoji levo na vrhu naslovne stranice.

Sve što se u prirodi samoodržava - a to je sve što postoji - samoodržava se tako što se stalno ponavlja po načinu pretakanja kroz svoja tri prirodna stanja. Kao primer možemo uzeti bilo šta - recimo kišu koja uvek iznova počinje i prestaje da pada; sunce koje je jednom počelo i koje će prestati da sija; pertle koje uvek iznova vezujemo i odvezujemo na našim cipelama; srce koje (gore-dole) kuca, pluća koja (gore-dole) dišu; želudac koji se uvek iznova puni hranom i prazni; jaje, pile i koku koji su samo tri različite radnje i stanja jednog i istog postojanja koji kao radnje ritmično nastaju i nestaje itd.itd. Što važi i za ceo univerzum koji se večito, uvek iznova, radom, na isti način stvara i rastvara.

ZAŠTO TRI STANJA

Zato jer Nagon samoodržanja (to je napred već rečeno) da bi ga bilo, mora da bude i psihička i fizička energija, iz razloga da bi kao psihička energija mogao da uzrokuje sebe kao fizičku, a zatim, da bi kao fizička mogao sebe da uzrokuje kao psihičku. To ne može da čini istovremeno, već samo naizmenično. Sve u prirodi može da posluži kao primer tome. A dokaze i objašnjenja za to možemo da potražimo i dobijemo samo u sebi. Tako na primer, iz iskustva znamo da ne ne možemo istovremeno da budemo siti i gladni, niti želudac može istovremeno da nam bude pun i prazan, jer psihičke radnje osećanja gladi i sitosti, koje su u direktnoj uzajamnoj uzročno-posledičnoj vezi i odnosu sa fizičkim radnjama pražnjenja i punjenja želuca hranom, ne mogu da traju istovremeno, već samo po načinu stalnog ponavljanja, naizmenično.

DOBRO I ZLO

Sada je na redu pitanje, zašto sve to mora? Zašto se ceo taj univerzalni, nagonski, psihofizički proces jednom za svagda ne zaustavi i umre i problem rešen za sva vremena?

Zaustavljanje celog tog životnog, svesnog, psihofizičkog procesa i večita smrt nisu mogući iz razloga što su glavni faktori koji brinu da to nikada ne može da se desi, psihičke sposobnosti Nagona da svoje večito pretakanje kroz svoja tri prirodna stanja oseća kao zadovoljstvo i dobro, a svoje večito zaustavljanje i večitu smrt oseća kao nezadovoljstvo i zlo. Znajući iz iskustva da je priroda osećanja nezadovoljstva takva da se ono ne podnosi, a zadovoljstva da se podnosi, to je razumljivo da Nagon, u svojoj večitoj težnji za izbegavanjem nezadovoljstva, a dostizanjem zadovoljstva, večito mora da postoji, tj. večito mora da se pretače kroz svoja tri prirodna stanja. Kad nezadovoljstva i zadovoljstva ne bi bilo ne bi bio ni Nagon, jer bi mu svejedno bilo da li ga ima ili nema.

Da bi se sve ovo do kraja pravilno shvatilo, potrebno je reći i to da Nagon nije energetska-materijalna pojava, a da bi održao svoje znanje i svoju svesnost on mora da se napregne i pokrene i tako postane energetska-materijalna pojava. jer znanje (iskustvo) može da se stekne samo u energetsko-materijalnim uslovima I da on tokom tog naprezanja, kretanja i rada na kraju mora da oseti nezadovoljstvo u vidu zamora, koje će, ukoliko se i dalje bude naprezao, kretao i zamarao, da raste, sve do stepena neizdržljivosti, i to će na kraju da ga natera da se zaustavi, opusti i odmori, i tako potraži i oseti životno zadovoljstvo u opuštenom, mirujućem i odmarajućem, snenom stanju.

A da će kada se naspava i odmori, na kraju ipak da se probudi i uz pomoć svojih misli i sećanja, tj. znanja o prethodnom naprezanju, kretanju i radu, da ponovo oseti želju (volju), tj potrebu da se ponovo napregne, pokrene i sve one ranije radnje ponovi. Ta želja (volja), tj. potreba za ponovnim naprezanjem, kretanjem i radom će u njemu ponovo da se manifestuje kao osećanje nezadovoljstva i zla. Ali ovoga puta ne, kao ranije, zbog naprezanja, kretanja i premorenosti, već zbog mirovanja i preoodmorenosti. Ovo osećanje nezadovoljstva i zla zbog preodmorenosti će vremenom da raste, sve do stepena neuzdržljivosti, koje će na kraju da natera Nagon da stvori nameru da se ponovo napregne, pokrene i počne da radi. Sve dok se ponovo ne umori i ne oseti potrebu da se ponovo zaustavi i odmori.

I tako beskonačno u prošlost i budućnost imamo pojavu da Nagon mora večito da se diže i spušta, širi i skuplja, diše, tj. vibrira. Ne sa ciljem da bi se večito samoodržavao, već sa ciljem da bi večito izbegavao nezadovoljstvo i zlo, a ostvarivao zadovoljstvo i dobro.

Ovo pravilo samoodržavanja važi za sve što postoji, kako za ceo univerzum, tako i za svaki njegov pojedinačni element. Sve ovo možemo proveriti, objasniti i razumeti na sebi i u sebi kao nagonskoj sili i pojavi koja se samoodržava tako što u cilju izbegavanja nezadovoljstva i zla, a ostvarivanja zadovoljstva i dobra, svakodnevno mora da ponavlja jedne i iste psihičke i fizičke radnje.

"VELIKI PRASAK"

Evo citata jednog opisa stanja nezadovoljstva ("želje","agonije") koje je iniciralo naprezanje, kretanje, materijalizaciju i evoluciju ovog našeg sadašnjeg univerzuma. Citat je iz knjige američkog mediuma Džejn Roberts pod naslovom "Setov Materijal". Set je osoba iz drugih, viših sfera postojanja koja komunicira sa Džejn.

Citati:

1.”Međutim, zvučaće kontradiktorno: Postoji nepostojanje. To je stanje koje nije sastavljeno od ništavnosti, nego je stanje u kojem su mogućnosti poznate i unapred predviđene, ali nisu izražene. Nejasno kroz ono što bi ti nazvao istorijom, jako davno, postojalo je takvo stanje. To je bilo stanje agonije u kojem su sposobnosti kreativnosti i egzistencije bile poznate, međutim, nisu bili poznati načini na osnovu kojih bi se one izrazile.”

2.”Sve što postoji ima memoriju tog stanja i ona je u funkciji konstantne pokretne sile u odnosu na oživljenu kreativnost. Svaka ličnost, kao deo svega što postoji, ima zbog toga takođe memoriju o tom stanju.”

3."Ipak, sama agonija se koristila kao sredstvo i sama agonija služila je kao pokretna sila, koja je bila dovoljno jaka da je sve što postoji iniciralo unutar samoga sebe sredstva postojanja”.

4.”Zamisli, da si posedovao unutar samoga sebe znanje svih svetskih majstorskih dela iz skulpture i umetnosti i da su ona pulsirala kao realnost unutar tebe, ali da nisi imao fizičku aparaturu niti znanje na osnovu kojeg bi ih izrazio i da si zbog toga trpeo bol u želji da ih izraziš.”

5.”Žudnja, želja i isčekivanje upravljaju svim akcijama i baza su za sve realnosti. Zbog toga su unutar svega što postoji žudnja, želja i isčekivanje egzistirali pre svih drugih realnosti. Zatim su snaga i vitalnost ovih želja i isčekivanja postali tako jaki da su naterali sve što postoji da nađe sredstva da ih izrazi

A mi, dalje, iz ovih citata možemo da zaključimo da je ta praiskonska želja ("agonija") za materijalnim postojanjem morala uzrokovati napregnuće univerzuma, do stupnja njegovog prenapregnuća. Koje je na kraju u kritičnom trenutku izazvalo eksploziju univerzuma (poznatu u nauci kao teorija "Veliki prasak"). Ova eksplozija je uzrokovala cepanje, odnosno, delenje Nagona univerzuma na delove i deliće. Ovo delenje bilo je nužno iz razloga što kretanja, a time i materijalizacije Nagona univerzuma, ne može da bude u uslovima postojanja jedne materijalne tačke, već samo u uslovima postojanja poredbenog sistema, tj. u uslovima postojanja mnoštva materijalnih tačaka koje će da menjaju svoj položaj u prostoru u odnosu jedna na drugu. A zašto je kretanje nužno, znamo. Bez njega ne bi moglo da bude dešavanja, a bez dešavanja, ne bi moglo da bude iskustva-znanja, a bez iskustva-znanja ne bi moglo da bude svesnosti, a bez svesnosti ne bi moglo da bude ničega.

KAKO SE IZBEGAVA ZLO

Nezadovoljstvo, tj. zlo nije moguće eliminisati iz života za trajno, ali ga je moguće izbegavati trajno. Ovoga puta pogledajmo to na primeru disanje naših pluća. Mi dišemo zato jer bi osećali nezadovoljstvo u vidu gušenja zbog nedostatka kiseonika u telu ako ne bi disali. Međutim mi to gušenje ne osećamo, iz razloga jer smo naučili kako treba ravnomerno, ritmično da dišemo a da se ne gušimo - da svaki put udahnemo i izdahnemo vazduh pre nego počnemo da se gušimo. Tako je moguće na vreme izbegavati sva zla i nezadovoljstva, ali samo ako poznajemo pravila i zakone po kojima se oni naizmenično javljaju i deluju. Što znači da praktično postojanje nezadovoljstva i zla nema negativno značenje za naše postojanje, već pozitivno, pošto ono brine o našem postojanju i čuva ga. Javlja se samo kada je naše postojanje ugroženo da nas upozori na tu ugroženost i natera nas da od nje pobegnemo, pa mi tako, po načinu trajnog izbegavanja zla, trajno postojimo. To znači da se nezadovoljstvo i zlo javljaju samo dok se ne nauče pravila dobra i zla. Dok se ne nauči kako se trajno izbegava zlo, a ostvaruje i doživljava samo dobro. Kao što su naša pluća naučila kako treba trajno, ritmično da dišu, a da se ne guše. Iz istog razloga i ceo univerzum diše. Uvek iznova, da izbegne zlo, a ostvari dobro, diže se i spušta, širi i skuplja, tj. stvara i ruši.

ZAŠTO SE STVARAJU MATERIJALNE FORME

Zato što postoje dva oblika kretanja, neorganizovano-haotično, sa značenjem nezadovoljstva i zla i organizovano-harmonično, sa značenjem zadovoljstva i dobra. Pošto cilj Nagona nije nezadovoljstvo i zlo, već zadodolvoljstvo i dobro, to on, kad god se iznova pokrene, uvek teži da iz stanja neorganizovanog i haotičnog ketanja pređe u stanje organizovanog i harmoničng .

Sve materijalne forme od kojih se univerzum danas sastoji - atomi, nebeska tela, sistemi nebeskih tela, ćelije, tela biljaka, životinja, ljudi itd - isključivo su i samo sistemi organizovanog kretanja i rada Nagona i ništa drugo. Zbog toga sva znanja koja postoje, isključivo su znanja (rešenja) o tome kako izbeći nezadovoljstvo (zlo), a ostvariti zadovoljstvo (dobro), odnosno, kako sa neorganizovanog i haotičnog kretanja i rada preći na organizovano i harmonično. Kako bi se kretanje i rad odvijali i ponavljali ritmično, bez ikakvih smetnji, zastoja i nezadovoljstva, onako kao što, na primer, naša pluća, bez smetnji, zastoja i nezadovoljstva, dišu.

KAKO JE UNIVERZUM GRAĐEN

Svaki sistem kretanja i rada u univerzumu (koji je uvek ujedno i organizam-biće), kao i ceo univerzum, sastoji se iz tri osnovna dela i faktora. To su: 1. telo sistema; 2. energija-duša, i 3. znanje-ideja .

Šta su telo i duša?

Telo i duša nisu dva različita oblika postojanja, već jedan i isti (to je Nagon univerzuma), koji sebe u sebi deli na delove i deliće, velike i male, koji se putem samoorganizovanja smeštaju jadni unutar drugih i prave sistema kretanja i delovanja, tj. prave organizme-bića. To smeštanje manjih delova unutar većih čini da manji unutar većih igraju ulogu tela većih, a veći, ulogu kolektivne svesti manjih, tj. duše, odnosno, energije koja povezuje, sjedinjuje i nosi u sebi ove manje. Na taj način se stvara hijerarhija manjih sistema kretanja i delovanja unutar većih, sve do univerzuma kao prostorno najvećeg, koji u sebi sadrži i povezuje sve.

Na primer, atom kao sistem kretanja i delovanja i kao organizam i biće, je jedno prostorno veće i šire svesno nagonsko polje koje ima svoju svoje ja, unutar kojeg su smeštene elementarne čestice (protoni, neutroni itd.), od kojih svaka takođe, ima svoju svoje svesno ja. Elementarne čestice su telo atoma, a atom je njihova kolektivna svest, duša, koja ih sve u sebi nosi i komunikativno povezuje. Zatim, ćelija je jedno prostorno šire svesno polje od atoma, unutar kojega su smešteni atomi. Atomi su telo ćelije, a ćelija je njihova kolektivna svest, tj. duša. Kao što je i čovek jedno još šire svesno polje unutar kojega su smeštene ćelije. Ćelije su čovekovo telo, a čovekova svest je njihova kolektivna svest, duša. Ovako kako to simbolično pokazuje ova slika dole.

Na isti način, hijerarhijski, građen je ceo univerzum. Univerzum je najšire i prostorno najveće svesno nagonsko polje koje u sebi nosi sve galaksije. Galaksije su manja svesna polja koja u sebi nose zvezdane sisteme. Zvezdani sistemi su još manja svesna polja koja u sebi nose nebeska tela-planete. A nebeska tela su još manja svesna polja koja u sebi nose atome, itd.

Kao što vidite, ono što zovemo imenom "energija/materija" samo je hijerarhija nagonskih svesnih polja koja su hijerarhijski smeštena jedna unutar drugih.

Uz napomenu, da mogućnost smeštanja manjih delova i delića Nagona unutar većih stoji u tome što su veći ređi (manje su napregnuti), a manji su gušći (više su napregnuti), pa manji mogu da prolaze kroz veće i kreću se unutar njih, kao na primer što ptica može da se kreće kroz vazduh ili riba kroz more. Ovaj stepen napregnutosti zavisi od vibracije, koja je brža i gušća kod manjih delova i delića Nagona, a sporija i ređa kod većih. A vibracija znamo šta je. Napred je objašnjeno da je to potreba za naizmeničnim, ritmičnim, naprezanjem i opuštanjem, odnosno, umaranjem i odmaranjem koje se naizmenično odvija kroz tri faze ili stanja. Tako na primer, vibracija jedne elementarne čestice je najbrža i ona je najgušća, jer elementarna čestica je prostorno najmanja, a vibracija univerzuma je najsporija, a time ujedno i najređa, jer univerzum je prostorno najveći. Samo jedan njegov titraj, odnosno udisaj/izdisaj, traje milijardama godina. Zato unutar univerzuma može da se smesti i da se kreće sve.

A čemu služi znanje-ideja kao treći faktor?

Bez znanja-ideje ne bi mogla da nastane ni jedna materijalna forma. Znanje se uvek sastoji iz dva dela 1. Znanja o obliku sistema kretanja i rada, tj. o fizičkom obliku i unutrašnjoj građi materijalne forme; i 2. Znanje o međusobnim odnosima živih i svesnih elemenata u sistemu prilikom njihovog kretanja i rada.

Kada je reč o znanju-ideji o fizičkom oblikui građi sistema, to znanje može da bude beskonačno raznoliko - onoliko koliko su raznolike materijalne forme, velike i male, od kojih je univerzum građen. A kada je reč o znanju-ideji o međusobnim odnosima, ono je univerzalno i podjednako važi na svim nivoma, unutar svih velikih i malih sistema kretanja i delovanja u hijerarhiji univerzuma. Ovo znanje važi kao istina koja se podrazumeva sama po sebi i ima značenje najboljeg prirodnog i logičkog rešenja o tome kako se u sistemu najefikasnije izbegava zlo, a ostvaruje dobro. O ovom znanju će da bude reči posebno, kasnije, pod naslovom "prirodni sistem vrednosti", jer to je nešto što sve ljude posebno zanima; nešto oko čega se vrti cela ljudska istorija; nešto što je od uvek bilo poznato, ali u praktičnom životu još nikada nije bilo na pravi način primenjeno.

KVALITET SVESNOSTI NAGONA

Imenom Nagon zovemo ono što apsolutno postoji, a svesnost je stanje Nagona koje Nagon postiže kada koristi svoje fizičkie i psihičke sposobnosti i radnje. Kao što je i nesvesnost, stanje, koje traje u vreme kada ove sposobnosti ne koristi.

Nagon je na svim nivoima postojanja uvek isti, ali kvalitet njegove svesnoti, nije. Kvalitet svesnosti, na primer, jednog kamena, biljke, životinje ili čoveka je različit, jer je iskustvo, tj. znanje kojim raspolaže kamen, biljka, životinja ili čovek različito. Različito je zato jer su njihova tela, kao sredstva opažanja, osećanja, pamćenja, mišljenja i razumevanja, različita.

No, bez obzira na različitost kvaliteta njihove svesnosti, tj. kvaliteta njihovih životnih iskustava-znanja, ova znanja su uvek dovoljna da bi, postupajući po njima, kamen, biljka, životinja, čovek itd, mogli da budu to što jesu. Tako, na primer, Nagon kamena zna šta treba da čini da bi se manifestovao kao kamen, on želi da bude kamen i oseća zadovoljstvo u tome što je kamen. Nagon biljke isto tako. Životinje, isto tako. Nagon čoveka isto tako zna šta treba da čini da bi bio čovek, on to i želi da čini i oseća zadovoljstvo u tome što je čovek. Kada to ne bi bio tako, tj. kad bi kamen, biljka, životinja ili čovek želeli da budu nešto drugo, nego što jesu, tada nagon samoodržanja ne bi bio nagon. Upravo onako kako je to lepo opisao Erazmo Roterdamski rekavši: "Kada bi glave poletele niz ulicu, svako bi poleteo za svojom". Zato jer sve što postoji želi i voli da bude upravo to što jeste.

No bez obzira što se Nagon uvek bori za opstanak materijalnog oblika u kojem se trenutno nalazi, on ipak uvek može da promeni svoj trenutni oblik i kvalitet svoje trenutne svesnosti. Kada, na primer semenka neke biljke sa znanjem o biljci padne na kamen i kad počne iz kamena da crpe minerale da bi od njih napravila sebi telo i kad na Nagon tih minerala počne da prenosi znanje o telu biljke, svesnost Nagona tih minerala odmah počinje da se menja i oni odmah počinju da žele da budu biljka, da uživaju u tome što su biljka i da rade i bore se da se održe kao biljka. A kad tu biljku pojede jagnje, tada se svesnost opet menja i postaje jagnjeća. Da bi, kada čovek pojede jagnje, ponovo se promenila i postala ljudska. I na kraju, kada čovekovo telo umre i raspadne se, i zakopaju ga u zemlju, ono ponovo poprima kvalitet svesnosti kamena i minerala.

Uz napomenu da ne mora da znači da je kvalitet svesnosti kamena i minerala manje vredan od svesnosti čoveka, jer kamen je deo tela planete kao svesnog bića, čija svesnost prožima i svaki njen kamen i tako omgućuje svakom kamenu da bude svestan isto koliko i sama planeta. Koja je svesna isto koliko i ceo univerzuma, jer naša planeta je deo tela univerzma unutar kojeg je sve prožeto svešću univerzuma. Kao što i ljudska svest prožima svaku ćeliju ljudskog tela i tako čini da svaka ćelija u telu čoveka bude svesna isto koliko i čovek.

ŠTA JE VREME

Vreme je sposobmost Nagona da fizičke i psihičke radnje i događaje, koje vrši, opaža i pamti linearno, tj. onim redosledom kojim se one dešavaju. To znači da, ako nema nikakvih radnji, ni događaja, tada nema ni vremena.

Opažanje i pamćenje vremena, tj. redosleda radnji i događaja, za razumevanje zakona po kojem Nagon postoji, je bitno jer pomoću njega jedino je moguće razumeti uzročno-posledične veze između fizičkih i psihičkih radnji i procesa koje Nagon vrši, koje jedne iz drugih nužno slede linearno. Bitno je, dakle, da se razume da ove radnje i procesi imaju svoj redosled po kojem počinju, traju i zavržavaju se, koji ne može da se remeti i da upravo taj redosled koji se ciklično ponavlja ima značenje vremena, kao nečega što večito, nezaustavljivo i bespovratno, linearno, protiče.

Ovakav način razumevanja vremena govori nam da je “putovanje kroz vreme” samo zabluda i mašta, jer ne može se putovati kroz nešto što ne postoji. Postoje samo događaji koji su se desili, koji se dešavaju ili će da se dese, a kroz njih ne može da se putuje. Kad bi moglo, to bi značilo da je relativno da li uzrok prethodi posledici ili posledica uzroku, odnosno, da je relativno da li ćemo prvo da se rodimo ili umremo. Brzina događaja kojom se oni ređaju jedni iza drugih takođe u tome ne igra nikakvu ulogu jer, ma koliko brzina bila velika, događaji ne mogu preskakati u prošlost ili budućnost jedni preko drugih, već mogu samo linearno, po sistemu uzročno-posledičnih veza, kao fizičke i psihičke radnje, da proističu jedni iz drugih, tj. jedni posle drugih.

Ovo, naravno, važi i za sva kretanja materijalnih tela kroz prostor. Ma koliko velika brzina tih kretanja bila, vreme će uvek u njoj predstavljati koordinatu određenih dužina pređenog puta tih tela, čiji redosled u stvarnosti (sem u mašti) nikada ne može da se remeti, u smislu da neke delove pređenog puta koji su se desili pre, stavljamo posle, i obratno, jer bi tada značilo da jedno telo može da stigne na cilj pre nego je i krenuo sa starta.

Samo za Nagon vreme ne važi - on je izvan vremena. To je razumljivo jer Nagon nije ni radnja, ni događaj, ni telo, tj, nije vreme, već vršilac ranji i događaja i graditelj tela, tj. vremena. Zato Nagona uvek ima - u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti - a određenih njegovih radnji i događaja, tj. tela, bude samo jednom i nikad više. Jednu određenu radnju i događaj koju Nagon izvrši (uzrokuje) danas, ne može izvršiti (uzrokovati) nikad više. Može istu takvu ili sličnu, ali onu istu koju je izvršio danas, ne može nikad više. Kad bi mogao, onda vremena ne bi ni bilo jer bi svaku radnju i događaj Nagon mogao po želji da stavlja bilo u prošlost, sadašnjost ili budućnost. Međutim, ne može. Jednu određenu radnju i događaj koju je Nagon izvršio, na primer, u prošlosti, ta radnja i događaj uvek će da ostane u prošlosti, da se upravo po njoj poznaje prošlost. A onu koju nije izvršio, a namerava da izvrši, služi Nagonu da po njoj poznaje budućnost. Jer samo radnje Nagona - prošle, sadašnje i buduće - su vreme i to je ono što može da se vidi da teče i prolazi. Jedino Nagon, niti teče, niti prolazi. Ono je jedini koji tu prolaznost čini mogućom i jedini koji je te prolaznosti svestan, kao i svoje neprolaznosti.

PRIRODNE SILE I ZAKONI

Samo jedna prirodna sila - Nagon- i samo jedan prirodni zakon - zakon postojanja Nagona - postoji. Svi drugi zakoni koje nazivamo prirodnim samo su znanja (ideje, informacije), sa značenjem najboljih rešenja kretanja i delovanja Nagona, koja se primenjuju i poštuju na raznim nivoima postojanja unutar hijerarhije materijalnih sistema univerzuma.

SMRT

Smrti, u vidu prestanka trajne svesnosti, nema. Raspad nekog sistema, odnosno, materijalnog tela bića, tu trajnu svesnost ne može da ugrozi, jer ona postoji pre svakog sistema i predstavlja nužni uslov za nastanak i razvoj svakog sistema, pošto jedan sistem ne bi moglo da napravi ono koje nije svesno. Ta svesnost ostaje i posle raspada sistema jer njen nosilac nije sistem, već veliki i mali delići Nagona koji su elementi sistema, koji ostaju da postoje i posle raspada sistema, kao sto su postojali i pre. Delovi i delići Nagona, kao elementi sistema, su ti koji postoje apsolutno, a sistemi postoje samo relativno. Oni su samo oblici ketanja i rada svesnih elemenata. Isto kao što, na primer, država kao sistem istinski ne postoji, već postoje samo svesni ljudi koji je tvore. Koji i nakon eventualnog raspada neke države budu i dalje živi i svesni i ostaju i dalje da postoje.

SMRT ČOVEKA

Činjenica je da su ćelije u našim telima kao sistemima posebna živa bića, koja imaju svoju vlastitu svest, i činjenica je da sve ćelije u telu imaju jednu posebnu, zajedničku svest, koja ih sve povezuje u sebi u jedinstvenu živuću celinu, koja je, zapravao, ova naša ljudska svest. Ćelije su telo čoveka, a čovek je, dakle, njihova kolektivna svest. tj. duša tela. Ona je takođe, samo jedan od svesnih elemenata tela i ona takođe preživljava smrt i raspad tela kao sistema. Kao što i svi ostali elementi tela preživljavaju, tj. ostaju i dalje svesni i ostaju da postoje, ali više nisu sistem.

Uz napomenu da i mi ljudi na Zemlji imamo svoju zajedničkou (kolektivnu) svest. To je jedno posebno, široko nagonsko samosvesno polje ali mi ga još uvek nismo dovoljno svesni jer čovečanstvo kao sistem (biće, organizam) nije evoluiralo do tog stupnja. Dokaz za postojanje tog svesnog nagonskog polja je telepatija, koja je naučno dokazana, koja bez tog polja kao prennosnika naših misli na daljinu, ne bi bila moguća. Kada ljudsko društvo kao sistem evoluira do kraja, to svesno nagonsko polje sa ulogom kolektivne svesti čovečanstva će informatički (telepatski) međusobno da poveže sve ljude sveta (svakoga sa svakim) i tako će da postane naš glavni informatički sistem. Kao što naše ljudsko nagonsko polje, kao nosilac ljudske svesnosti, informatički povezuje sve ćelije u sebi svaku sa svakom. A kad se to postigne, naši sadašnji informatički sistemi - telefon, radio, televizija i internet - biće samo igračke za decu.

O kolektivnoj svesti čovečanstva i o njenom sjedinjenu s ljudima se u Bibliji govori u Jovanovom Otkrivenju pod imenom "jagnje", "nevesta" i "mladoženja". Takođe i Hrist o tome govori u Jevanđelju po Mateju 24: 15-28.

BOG

Kada koka odraste i sazre, ona snese jaje kao svoju semenku sa znanjem o sebi po kojem će kasnije ponovo da se rodi i razvije, isto kao što i biljka na kraju ostavlja iza sebe svoju semenku sa znanjem o sebi iz koje će kasnije ponovo da se rodi i razvije. Isto tako i ceo universzum na kraju svakog svog ciklusa ostavlja svoju semenku sa znanjem o sebi po kojem će u narednom ciklusu ponovo da se rodi i razvije. I upravo te semenke su bogovi jer one kreiraju sve.

Kao što vidite, nastajanje i nestajanje univerzuma odvija se po istom pravilu zakona postojanja po kojem se odvija i nastajanje koke iz jajeta i jajeta iz koke ili biljke iz semenke i semenke iz biljke, jer to su univerzalna pravila koja važe uvek i svugde. Zato i postoje dva univerzuma - makro (neorganski) i mikro (organski). Mikro (organski) univerzum je semenka-jaje, a makro (neorganski) univerzum je koka, u kojoj to jaje treba da se razvije i sazre, u koje će postepeno da se deponuje svo znanje o sadašnjem univerzumu. Ova semenka-jaje će na kraju da preživi smrt sadašnjeg makro-univerzuma i kada se Nagon, kao tvar od koje je građen sadašnji makro-univerzum, posle određenog vremena mirovanja i spavanja, odmori, ova semenka će po načinu prenošenja svog znanja na nju, početi da kreira novi, isti ovakav univerzum. Tako je bilo uvek i biće uvek.

Uz napomenu da bog ili pak, bogovi, o kojima svetske religije govore kao o kreatorima univerzuma, nisu ništa drugo do semenke univerzuma koje su i same kreirane. To je isto kao što je jaje kreator koke, koje je i samo kreirano od koke. To podrazumeva da religijska objašnjenja postojanja sveta pomoću bogova nisu nikakva objašnjenja, ako nema objašnjenja ko su sami bogovi i kako oni postoje. Odnosno, podrazumeva da tek potpuno objašnjenje postojanja Nagona samoodržanja je ujedno i potpuno objašnjenj postojanja sveta.

ZAKON POSTOJANJA ILI

NAUKA O NAGONU SAMOODRŽANJA

Pravilo naizmeničnih, cikličnih, uzročno-posledičnih veza između fizičkih i psihičkih procesa, gde glavnu ulogu igraju osećanja dobra i zla, odnosno znanje-ideja o tome šta je dobro, a šta zlo, treba smatrati opštim, univerzalnim zakonom po kojem se svaka velika i mala stvar u univerzumu, kao i sam, univerzum kao celina, večito ponavlja i samoodržava.

Svaki ciklus ponavljanja uvek počinje tako što misao sa zanjem-idejom, uvek prerasta u osećanje želje (volje) da se po njoj objektivno deluje. Zatim, želja uvek prerasta u osećanje nezadovoljstva ako se po njoj ne deluje, koje počinje da raste sve do stupnja moranja (agonije) da se Nagon napregne, pokrene i počne da deluje. Naprezanje, kretanje i delovanje sa značenjem objektivnog, materijalnog postojanja, omogućuje Nagonu opažanje, osećanje, pamćenje, mišljenje i razumevanje tog naprezanja, kretanja i delovanja, koje se svodi na sposobnost nagona da svoje kretanje i delovanje razvrstava u dve kategorije dobro i zlo, zavisno od toga da li je to kretenje i delovanje pogodovalo održanju Nagona ili je ugrožavalo. Na koji način razumevanje i pamćenje dobra i zla, kao psihička sposobnost i radnja, služi Nagonu da uvek unapred, putem misli, može da planira samo ona kretanja i radnje za koje iz ranijeg iskustva zna da mu omogućuju postojanje i zadovoljstvo, a izbegava one koje ga ugrožavaju i znače nezadovoljstvo. I kad god se planirano kretanje i delovanje, a time ujedno i zadovoljstvo kao cilj i smisao kretanja i delovanja, dostignu, nagon se uvek vraća u početno stanje, pre kretanja i delovanja, tj. u stanje mirovanja i nekretanja. Koje će kasnije ponovo prerasti u misao, želju (volju) da se ceo postupak ponovi. I tako večno u prošlost i budućnost. I to je ono što se zove zakon postojanja ili nauka o nagonu samoodržanja.

FORMULA ZAKONA POSTOJANJA

Formula zakona postojanja nagona, koju možemo nazvati i formulom trojstva, obzirom da se nagon po ovoj formuli stalno pretače kroz svoja tri stanja, glasi:

razlog + uzrok + svrha = posledica.

Konkretnije, da bi bilo razumljivije, glasi ovako:

znanje (razlog) + nezadovoljstvo (uzrok) + zadovoljstvo (svrha) = Nagon (posledica).

Znanje, nezadovoljstvo i zadovoljstvo nemaju značenje postojanja, već su to samo tri naizmenična stanja Nagona i kao takva ova stanja nisu uzrok nagona, niti je on njihova posledica, kako se čini da to formula pokazuje, već Nagon sam sebe uzrokuje po načinu pretakanja kroz svoja tri različita psiho-fizička stanja sa značenjem razloga, uzroka, svrhe i posledice.

Nagon je razlog svog postojanja zato jer zna šta treba da čini da bi ga bilo (kad ne bi znao, on tada ne bi imao razloga da čini bilo šta, a time ujedno ni razloga da postoji).

Svoj je uzrok zato što svoju ugroženost oseća kao zlo (kad ne bi osećao kao zlo, propao bi i nestao jer svejedno bi joj bilo da li ga ima ili nema).

Svoja svrha je zato jer doživljava zadovoljstvo u svom postojanju (kad ne bi dožiljavao zadovoljstvo njegovo postojanje ne bi imalo nikakvog smisla, ni svrhe).

Ova formula nije matematička već logička. To je logika života, odnosno, nagona. U matematici tri ne može da bude jednako jedan, a u ovoj logici može. Jaje, pile i koka su troje sa značenjem jednoga. To jedno je nagon koji se kroz vreme, radeći niz različitih psihičkih i fizičkih radnji, uvek iznova objektivno manifestuje na tri različita načina.

ZAKON POSTOJANJA KAO OBJAŠNJENJE

Čitaoci zakona postojanja su mi do sada često stavljali primedbu da sve ovo već znaju i da nisam rekao ništa novo, pa da objasnim.

Znati istinu o nekoj stvari ili pojavi moguće je na dva načina: 1. opaziti stvar ili pojavu, opisati je i upamtiti, i 2. objasniti stvar i pojavu i razumeti. Opažanje i pamćenje su, dakle, nešto sasvim drugo i različito od objašnjavanja i razumevanja opaženog i zapamćenog. To su različite psihičke sposobnosti i radnje Nagona. Objašnjavanje i razumevanje kao druga psihička sposobnost je malo izraženija kod čoveka, nego kod drugih živih bića i upravo po njoj čovek i jeste čovek. On se ne zadovoljava samo da nešto opazi i upamti, već hoće i da objasni i razume to što opazi i upamti. Zakon postojanja je upravo ovo drugo - on je objašnjavanje i razumevanje svega do sada viđenog, poznatog i upamćenog.

Šta su objašnjavanje i razumevanje?

Dok opažanje, opisivanje i pamćenje odgovaraju na pitanje šta postoji (to je ono čime se bave nauka i religije), objašnjavanje i razumevanje odgovaraju na pitanje kako i zašto postoji to što postoji i to je ono čime je do sada bezuspešno pokušavala da se bavi filozofija. Pogledajte šta Fihte o tome kaže:

"Ja da samo jedem i pijem, da bih opet mogao ogladneti i ožedneti, pa jesti i piti tako dugo dok me otvoreni grob podno mojih nogu proguta i dok sam kao hrana ne bih isklijao iz zemlje? Ja da stvaram bića sebi jednaka, da bi i ona jela i pila i umirala, pa ostavljala za sobom sebi jednaka bića, koja će činiti isto što sam ja već činio? Čemu ta kružnica, koja se neprestano vraća sama u sebe, ta igra koja uvek iznova započinje na isti način i u kojoj sve nastaje da bi nestalo, i nestaje da bi opet moglo nastati, kao što je već bilo; to čudovište, koje neprestano samo sebe proždire, da bi sebe opet moglo roditi, i koje se rađa da bi sebe opet moglo proždreti? Nikada to ne može biti odredjenje mojega bića, i nikakvoga bića. Mora da ima nešto što jeste, jer je nastalo, i što dakle ostaje, a pošto je jednom nastalo, ne može nikada više opet nestati; to, pak, što ostaje, mora sebe proizvoditi u meni prolaznoga i trajati u njemu, pa ga talasi vremena nepovređeno moraju nositi dalje."

Kao što vidite, Fihte je celu pojavu samo jako dobro opisao, ali je nije objasnio i on i priznaje da ne ume da je objasni iako to jako želi. To isto rade i nauka i religije. Samo sve jako dobro opisuju, ali ništa ne objašnjavaju. Zato čitalac zakona postojanja treba više da obrati pažnju na objašnjenja postojanja ovoga sveta koja su ovde data, jer ona su ta koja do danas nisu nam bila poznata, a opisi jesu. Opisi, to su samo kockice, koje poprimaju svoje pravo značenje tek kad se pravilno poredaju u mozaik. Zakon postojanja je taj mozaik jer on odgovara na ona druga dva pitanja na koja do sada nismo umeli da odgovorimo: kako materija, život i priroda postoje i zašto. Da bi se odgovorilo na ova pitanja, nužno je bilo da se otkrije sistem uzročno-posledičnih veza između fizičkih i psihičkih radnji i da se otkrije vršilac tih radnji. Upravo taj sistem uzročno-posledičnih veza je taj mozaik u kojem svaka kockica stoji na svom pravom mestu. Sve - svest, ideja, bog, materija, život priroda - povezano je u celinu i objašnjeno jednim potezom. Sve je stalo na samo jednu sliku, jedan mozaik. To je moglo da se uradi samo na jedan način, a to je da se otkrije prvi uzrok, prva kockica i da se objasni sistem uzročno-posledičnih veza po kojem ona sama postoji. Što je sa opisom uzročno-posldičnih veza između fizičkih i psihičkih sposobnosti i radnji, pomoću kojih postoji Nagon kao prvi uzrok, ovde, pod naslovom zakon postojanja i učinjeno. I upravo taj sistem uzročno-posledičnih veza između fizičkih i psihičkih radnji i procesa je to novo koje do sada u filozofiji nismo imali. Koji objašnjava da su svest, materija, život, priroda i bog jedna i ista, trojedna, prirodna sila i pojava koja večno postoji sama po sebi, kao svoj i uzrok i posledica, tako što se večito, nužno, ciklično pretače kroz svoja tri prirodna stanja. I upravo objašnjavanje i razumevanje te nužnosti koje je ovde dato je odgovor na pitanja kako i zašto. Ovi odgovori su vrhunac i kraj filozofije.

VEROVANJE U TROJSTVO

Koliko je zakon postojanja, odnosno, zakon trojstva važan za ljudski rod, pokazuje podatak da je do danas ukupno šest velikih svetskih religija naučavalo trojstvo - staroegipatska, vavilonska, starogrčka, starorimska, hinduistička i na kraju, hrišćanska. Od svih, najbliža Istini je hinduistička koja propovoda postojanje triju bogova, od kojih je jedan "svedržitelj" (Višnu), drugi, "stvoritelj" (Brama), i treći, "rušitelj" (Šiva). U stvarnosti, po formuli zakona postojanja koju smo gore napravili, "svedržitelj", to je ideja-znanje, jer po znanju-ideji se sve i stvara i ruši. "Stvoritelj", to je nezadovoljstvo - zlo; jer ono tera na stvaranje. A "rušitelj", to je zadovoljstvo - dobro, jer ono je cilj, koji kada se postigne, sve počinje da slabi i da se ruši.

A mi sada možemo samo da se pitamo odakle uopšte ljudima daleke prošlosti ideja o tome da je sila, koja sve stvara, održava i ruši, trojedna?

Jedini logičan odgovor koji se nameće, jeste, da su nekada davno, znanje o trojstvu, ljudi primili kao objavu od bogova, kreatora sadašnjeg univerzuma. Ova znanja mogu da se prenesu telepatski, koja se u umu primaoca manifestuju kao njihove vlastite misli, tako da primaoci često nisu ni svesni da im ideje dolaze izvan njihovog uma. Nekada su primaoci i svesni, kao na primer što su bili prorci, Mojsije, Buda, Hrist, Muhamed itd. Ova znanja mogu da budu iz raznih oblasti, kao na primer, nauke, umetnosti, filozofije, društvenog i političkog života itd. Ja lično sam ubeđen da je i Tesla crpeo svoje ideje iz višrih sfera svesnog postojanja.

Ili je, možda, pre naše civilizacije postojala naprednija civilizacija ili barem isto ovoliko napredna koliko i naša, koja je kroz nauku i filozofiju na kraju sama uspela da otkrije istinu o svom postojanju, pošto bi na nižem stupnju ukupnog iskustva i znanja iz oblasti materijalnog i duhovno-svesnog postojanja, od ovoga na kojem se danas naša civilizacija nalazi, bilo gotovo nemoguće naći pravo objašnjenje i rešiti tajnu postojanja sveta. Ta napredna civilizacija su, recimo, mogli da budu legendarni Atlantiđani, koji su iznenadno nestali u nekoj prirodnoj kataklizmi ili samouništenju. A zakon trojstva kojeg su otkrili, sačuvao se u ostacima te civilizacije, iz kojih se kasnije razvila ova naša. Da bi se njegova suština vremenom zaboravila ili namerno iskrivila, da bi se zloupotrebila od strane onih koji su njome tokom milenijuma kroz religije manipulisali.

Što bi trebalo da znači da objašnjenje postojanja sveta koje sam ja ovde dao, nije novo, već samo ponovo otkriveno i obnovljeno, ono zaboravljeno, staro.

POREKLO ZAKONA POSTOJANJA

Moje objašnjenje i razumevanje zakona postojanja nije rezultat čitanja i promišljanja svetskih naučnih, filozofskih, teoloških, ni ezoteričnih dela, jer u njima takvog objašnjenja, ni nema, već rezultat mog vlasrtitog iskustva i intenzivnog promišljanja tog iskustva. Posebno iskustva koje sam stekao prilikom kontakta sa višim svesnim bićima iz viših sfera postojanja prilikom mojih "izlazaka iz tela" (poznatih u parapsihologiji kao fenomen "astralna projekcija"). Ovi doživljaji su se u jednom ranijem, petnaestogodišnjem periodu mog života, dešavali gotovo svakodnevno, kada sam mogao da opažam sebe i svet i bez pomoći tela i čula. Dešavali su se uvek noću i nikakvog štetnog uticaja nisu imali na moje mentalno stanje, tako da sam tokom dana, u porodici, među prijateljima i na radnom mestu, funkcionisao sasvim normalno. Ovo vam govorim da znate, da kada govorim o postojanju bogova koji kreiraju ovaj sadašnji univerzum, tako što na ljude prenose svoja znanja, ne govorim o tome kao vernik, već iz vlastitog iskustva. Znanje o zakonu postojanja koje sam napred izložio, takođe, ima svoje poreklo u tome. Ja sam od uvek bio ateista i nikada ni jedno versko delo nisam pročitao. Istinom sam smatrao uvek samo ono u šta lično mogu iskustveno da se uverim, što mogu sam da objasnim i razumem. Mislim da je ovakav moj stav proizašao upravo kao rezultat tih mojih paranormalnih doživljaja i iskustava. Oni su me povremeno pratili od detinjstva i oni su učinili moju svest imunom od štetnog uticaja pogrešnih ili nedorečenih naučnih, filozofskih, ideološko-političkih ili verskih učenja i objašnjenja i učinili je sposobnom da nezavisno, sama za sebe, vidi, utvrdi i shvati šta je suština i objašnjenje postojanja sveta. Ja se nadam da će ovo moje objašnjenje i vama da pomogne da razumete tu suštinu jer svako od vas ima iskustvo te suštine, pošto je svako od vas ta suština. To vaše iskustvo će vam pomoći da zakon postojanja ne shvatite kao nečije proizvoljno mišljenje ili verovanje, već kao proverljivu činjenicu i nauku.

Zakon postojanja sam prvi put shvatio i napisao 1980 godine, u svojoj četrdesetoj godini života. Od tada, pa do danas, napisao sam preko stotinu njegovih različitih verzija. Nekoliko verzija, sa pozitivnim recenzijama profesora logike, filozofije i psihologije Sarajevskog i Ljubljanskog fakulteta sam i objavio. Doduše, u veoma malom broju primeraka. Od 1999 godine zakon postojanja se nalazi na Internetu, za koje vreme se promenilo nekoliko njegovoh verzija. One su rezultat mog intenzivnog učestvovanja na raznim Internet forumima filozofije, sa namerom da, upoznavajući ljude i njihova shvatanja (uglavnom, zablude), pronađem najbolji način da im ovo objašnjenje sveta učinim što dostupnijim i razumljivijim. Ova verzija (učinjena tokom januara 2008) je najsažetija i mislim da je i najrazumljivija (prva je bila napisana na preko 300 stranica). Voleo bih da ovo bude i poslednja i da je svi razumeju, jer do sada su se većina žalili da ne razumeju.

Autor